• Поглед

Политиканти маскирају и о Савиндану

9 година ‎ ИН4С

Свети Сава

Завејани с неба, изгледа, како смо и заслужили, забасали смо у кијамету на земљи. Независно на временске (не)прилике и годишња доба. Умни учитељи су увек истицали да је понављање основа знања, а у животу посебно овом савременом, међутим, понављача је све више, а знања од њих и око њих, на жалост, све мање. Уверавамо се у то на сваком кораку и у невеслој нам све суровијој свакодневици.

По ко зна који пут већ виђеном политички прекројеном сценарију, уверили смо се у, на жалост, добро нам знане српске посебности и замагљивања и током обележавања Савиндана у Македонији. Као ретко где у свету, практично, готово без литургијског и црквеног спомињања Светитеља, у којег се свејдно куну и они с правом и они без части и два прста образа да то чине. Извесно је сличан сценарио следи и за предстојеће Сретењско српско подсећање на овим просторима.

Узалуд се ми трудили да оставимо утисак праве слике у пуноћи времена и простора – разара реалност. Нико од п(р)озваних да сагледа да смо као Срби у Македонији, практично сведени на неку „врсту“ у изумирању. Званице из матице се ређају. Долазили су и жути, и социјалисти и легалисти. Једно извесно време су из Београда, у размимоилажењу, слали сигнале да је политичка гарнитура српске странке увек овде у власти, неподобна. У том периоду заобилазили су је у широком луку, па је лидер социјалиста, тада премијер, сада шеф дипломатије који ресорно покрива још увек недоформирану Ураву задужену за дијаспору и нас Србе у региону, забасао у Кучевиште да „централно“ обележи Савиндан. То је требало да значи црвени картон овдашњима у српској странци у власти. А они су тада у исто време такође „централно“ с домаћом сигурном подршком македонског премијера изверглавали своју Светосавску Академију. Тадашњи демократски кадрови легалиста, ваљда да би контрирали тадашњој власти других демократа, издејствовали су гостовање и беседу великог нашег песника на говориници Светосавске академије у Скопљу .

У ревносноти Македноска телевизија га је до болне фарсе синхронизовано испреводила, па од песникове поруке није остало ни трага ни гласа. Само подобни унутра на Академији, како то редовно бива могли су се насладити порукама из беседе овог великог ума и песника у нас. Годину дана касније из помирљивих социјалиста стигла је тадашња председница парламента, како је надахнуто признала, „од срца“ баш на ту Академију коју је њен лидер заобилазио. Као заборављено је шта је њен страначки лидер претходног Савиндана у Скопљу радио и изрекао. Наравно потом је и сам стигао на ту Академију, као да се није пентрао по Скопској Црној гори, заобилазећи манифестацију истим поводом у Скопљу… И, сада. Када су нас „фортали“, заваравали, пре или касније, или то и даље чине. И, када су, и да ли су уопште били искрени и да ли су говорили истину пред нама и за себе?

Сада ће, како је званично најављено, делегацију из матице чинити народни послници из парламентарног Одбора за дијаспору. Предводи је опозициони демократа, бивши министар из редова странке којој су овдашњи вајни представници Срба били и по вољи и – неподобни.

Сада су поново у „моди“, све се мења, али они не. И ти „политички прваци“ поново ће се жалити и ламентирати како их матица заборавља, иако су камчили коју „цвркавицу“ са лажним адресама, измишљеним организацијама да би касу попунили и своје џепове. О учинку их нико није питао нити то сада чини. А, а шта би и рекли. Стални самозвани „српски представници“, увек коалицони партнери у власти.

А Срба, све мање и готово и да их нема. Вера, духовност, корени, наслеђе, језик, образовање, култура, информисање… Какво нам је стање. Ваља ли о томе објективно, без лакировки и маскирања, положити рачуне – без самозаваравања. Но, ни ови овдашњи ни њихови гости „представници“ из матице не таласају. Нити ће, то је више него извесно. Традиционално, не мешају се у свој посао. Задужени за та „наша питања“ једни те исти људи годинама са истом причом долазе и одлазе и поново долазе и не стиде се да препричавају „залагања“ и „бригу“ о правима и тежњама за остварење наших права… Ваљда заборављајући шта су прошли пут говорили и обећавали. До нове прилике.

А, то што су овде немањићке задужбине под кључем, без литургије чак и за Светог Саву, што у селима са српским живљем немамо ни учитеља ни попа, није баш упутно говорити у време светковина. Касније „није баш политички тренутак…“ Вишедеценијска асимилација нас гута, као нигде другде, иако овде рата није било, попут средина где је наш народ страдао. Но, тамо је задржао основе и корене духовности и просветитељаства и са својим учитељем и попом…

Свеједно зато ће политички самозвави лидери и овог празника проглашавати неке своје победе, објављивати умишљене поене које су освојили, и лепо се нафатирали. Статистчки се може књижити, али о каквом празновању причамо, када се све губи у том разводњавању суштине подела и лажирања. Јер, се и изелица и поштењак изједначише на попришту свакодневља, где нам само нада у Бога преоста.

У чије ли само име? Нека правда буде Божја. Све остало је утопија, сујета и таштина. Од ње се управо одрекао Онај којег славимо, а преко којег осазнајемо да нам је управо Свети Сава показао пут до Бога, и да је управо заједница са Њим победа над смрћу!

Можда и није баш пригодно, може нам се и замерити због суровог истицања тешке реалности. Можда чак лепећи нам и етикету песимиста и мргуда, али на објективности свакако не може. Којим смо очима посматрали све што преживљавамо и како нам се све то политички ретушира и намеће, нека време покаже праву слику.

Подсећали смо и сада чинимо, поводом нашег празника светковине и памћења на неизбрисив траг нашег великана, да је горка, али ипак, баш таква истина. Да су и ова, као и сва претходна славља, прошла без права Срба на свој духовни печат, без истинског неговања пре свега и изнад свега – црквености.

Правој слици, додајемо и чињеницу да се и ове године међу подељеним Србима спремају паралелне светковине у Македонији обележавањем дана сећања на највећег Србина међу Србима који је управо себе уградио у мирење и јединство браће и рода. Попут ранијих година бележићемо те светосавске паралеле, са сличним, или резервним актерима по задатаку прелетачима, између осталог и из матице.

За многе је можда, и из прагматичних разлога који су данас и те како на цени, макар били и за једнократну употребу, заиста упутно бити увиђаван према нашим политичарима који „воде“ народ. Не вреде претварања. Зато искрено, будимо оно што заиста јесмо, бавили се, или само посредно дотицали наметнуте нам политике, бићемо увек више него уверљиви.

аутор текста: Милутин Станчић
Руководилац Културно информативног центра Срба у Македонији Спона

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: