Пише: Дамјан Абрамовић
Ја сам неко ко вјерује у помирење црногорског народа. Знам да многи од вас мисле да је то утопија , али ја сам сигуран да је могуће.
Литије су доказ тог јединства. Доказ да је у Црној Гори још жива слобода. Сваког четвртка и недјеље смо на истом мјесту гледали вјернике и атеисте , Црногорце и Србе, муслимане и католике.
Размишљао сам шта је заједничко тим људима. Који су то састојци који су их сјединили у живи зид око наших светиња?
Слобода и ослонац.
За мене су литије покрет слободног народа. Реално је да у тим непрегледним колонама људи нијесу сви исте вјере, нације, истог политичког опредјељења.
Управо је у томе слобода.
Њихово вјерско, национално и политичко опредјељење их није спријечило да буду ту једни уз друге , да одбране право од неправа, закон од безакоња, жртву од тиранина. Они не робују свом опредјељењу. Они су слободни грађани! Они су покрет слободног народа!
Други и не мање битан чинилац је ослонац. Темељ на коме се гради и расте из дана у дан то препорођено јединство оличено у овом новом покрету слободних људи.
Од “жуте греде”на овамо свједоци смо бројних неправди и безакоња и сви смо мање више жртве ове погубне политике. Од преко педесет политичких партија регистрованих у Црној Гори у ових тридесет година ниједна није могла окупити ни приближан број људи на разним окупљањима, од митинга до протеста.
И први пут у новијој историји десио се народ! Први пут је нашао ослонац. Ослонио се на камен станац . Камен на коме почива ова мала, али велика земља. Не може се рећи за земљу која има Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Његоша, земљу којој је Бог дао да чува руку Светог Јована крститеља, Филермосу, часни крст, једину круну Немањица и кљуцеве Пећке патријарсије ,да не помињем храмове од Острога до Дјурдјевих Ступова,да је мала.
Као да је судбина наше генерације да сатјерана на почетак, охрабрена духом Светог Петра Цетињског направи тај корак ка јединству нашег народа, да се не боји ни затвора ни силе вјерујући у Светог Василија у чију славу се пробудила ова енергија, да поправи Црну Гору, да је врати на мјесто које она заслужује.
Митрополија и вјера су ослонац, камен станац на којем чврсто стоји ова данашња “Спарта”која пркоси сили и диктатури.
Међутим духовно и свјетовно су двије гране једног стабла како сам неђе раније већ напоменуо. Као што се неће десити сулуде идеје и предлози да политичари оснивају и руководе црквом, неће се десити ни да црква управља државом. Мада свјетовна власт ослоњена на овакав духовни темељ какав ми имамо је наша будућност .
Зато другови опозиционари данас се обраћам вама.
Ви сте механизам који може наше друштво да учини бољим. Црногорски народ вапи за јединством, за братским помирењем, за слогом. Ви као већ прекаљени борци (тридесет година је дуг период) у првим редовима одбране интереса нашег народа имате прилику да се упишете у историју као достојни наследници нашег највећег помиритеља Светог Петра Цетињског.
Имате слободу на улицама Црне Горе, имате овај непоколебљиви и неустрашиви духовни ослонац. Потражите себе не у једнима против других, већ у једнима са другима.
Будите једна партија. Нека Црна Гора буде двопартијска. Нека једна партија буде власт , а друга опозиција. Бољи ви, бољи и они. Јака, сложна и здрава опозиција учиниће и власт бољом а народ задовољнијим. Зато покажите да сте достојни овог слободног народа и ове духовне власти.
У Црној Гори немају два народа.
Ми смо један народ ма како се осјећали и звали. Нашим венама тече иста крв. Нијесу је наши преци проливали да би се ми данас клали међу собом у недостатку спољних непријатеља.
Зато будите достојни, овог слободног народа, ових храбрих духовника, наших предака и учинимо ово друштво бољим заједно!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ti si pravi Crnogorac Damjane!
…»Ја, рецимо, то не дозвољавам…»,
Зорка, вели,
(Anketa: Podgoričani o LGBT populaciji ).
https://www.youtube.com/watch?v=fraG7kjxPpk
лупа(ње) је у моди — и мода је у моди — откуд мода (е)ку(ку)мени
(и нама с вама)
…“Хтели бисмо да укажемо и на још једну „диверзију“ ђавола: његов план да подрије Православље изнутра.
Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих, обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време, већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао, где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају већ као реч, емоција и императив за деловање.
За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе. Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се увећава.
Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања) и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из дубине ћутања на периферију човековог језика.
Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: „Ко се истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да се моли„. Религија чистог разума је породила схоластику, религија пуких емоција – адогматски пијетизам, религија чисте воље – плитки морализам. Сва та три вида „религиозне аналитике“ постала су духовни сурогат.
Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања, храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.
Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су форму дијалога између предавача и њихових ученика.“
Где ћемо данас тражити истину?“, питао је свој аудиторијум у почетку лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.
Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина – подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари Истока, као да су били очарани тим интелектуалним „богатством“, стали да потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.
Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства. Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије. При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о својствима Бога постала је сувопарна и хладна.
Тамо није било Бога „Ко-ји“, тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и атрибута, сума која одговара на питање „шта“. Лекције су држане више не као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога: да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи адекватан одговор.
Византијско образовање поучавало је у првом реду православном начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив „Сума теологије“.
По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући на световну научност.
До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције, чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем тамних сила.
Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца, нашао се без Бога…“
Ja se licno nijesam ni sa kim svadjao ali Bogomi se necu mirboziti sa ovim crvenim dukljanima.Osim mene.
Da to bi ste vi htjeli da svi krenu u cetnicku kolonu. I još to proglašava kao vrhunac demokratije i pravde. Što se niste okupili za rušenje režima na ekonomskim pitanjima? A tada nije bilo para iz bratske Srbije i iz Rusije. Ne bi niko olacao za krečenje, jer ne bi imao odakle. A ovako za rušenje države nadju se vazda pare.
Četnicima je upravljao kralj iz Engleske, Ustašama Hitler, a Dukljanima Ustaše. Komunistima je upravljala Kominterna i Staljin, pametnom dosta!
“Ми смо један народ ма како се осјећали и звали. Нашим венама тече иста крв.”
Tacno tako kuco! U Crnoj Gori nema multikulturalnosti, jer ovo je sve jedna kultura – Njegosevska!