Отац

Пише: Богић И. Булатовић

Када оде отац, одлази ослонац, одлази стожер и колац, и сидро, и све болно и недохватљиво одлети.
Истргну се и путеви и рјешења, и дом, и виноград окорове и све постане загонетка коју се узалудно трудиш да одријешиш као чвор. Па мјесто да га одмрсиш, он се отме, учврсти и проклија, набубри у нерјешивост, у недјелатност и немуштост. Уплете се и језик, када отац оде!

Све лако и рјешиво постане тешко и замршено, све јасно – мутно, све разговјетно почне безначајно да шуми, све неустрашиво постане залудна калкулација у којој губиш. Свака мисао постане јалови предумишљај и рачун без крчмара, све тајна постане када оде отац.

Када отац оде, убрзо прохода и покућство и оде за њим, власно за власником прохода – мртве ствари покажу непослушност и оживе ко домаће животиње које нема више ко да нахрани. За оцем и очеве ствари оду.
Лажем – када отац оде, остане понека ситница која се сажали и која те подсјећа, жуља у неком џепу, на неком ланчићу, над којом можес само болно да заридаш, када отац оде.
Када оде отац, који поред оца те је усинио, присајединио, оца вратио оцу и тебе сину и себи.
Када отац оде, схватиш да те се нико више не боји и слабо сјећа, да лак си плијен, птић и лавић, да само медаље су биле твоје, а побједе не – када отац оде!
Када оде отац, имање је комун, а међе залутају ко беле овчице за чобаном чудним који више не говори, али ког прате и тамо гдје не иду ни храбри. Када отац оде.
Када оде отац, схватиш да ти је сва вјера била у њега и да мораш својом вјером да испуниш његов смисао, разлог и оправдање.