Омаж Душану Костићу

Књижевна сцена у Андрићевој Кући, сриједом у 19 сати, настављена је и 18 фебруара, програмом посвећеним пјеснику Душану Костићу, који је у Херцег новом, у Србини имао своју кућу, и на којој је мермерна плоча са подсјећањем на њега. На тој плочи су стихови које је одабрао Велизар Бошковић.

У овом својеврсном омажу великом пјеснику, академику ЦАНУ, у организацији СПКД «Просвјета» и ЈУК Херцегфест, учествовали су професор и књижевник Велизар Бошковић, професор Жарко Мандић и Оливера Доклестић. Бошковић и Мандић су, као приређивач и уредник, објавили посљедњу Костићеву збирку поезије ,,Како ће се ово звати“, која је објављена пред пишчеву смрт, 1997. године. Изузетно надахнуто о познанству с Костићем и настајању ове збирке говорио је Велизар Бошковић, како смо већ и навикли да од њега чујемо лијепа излагања, пуна топлих ријечи, компарација и лијепих, књижевних описа.

Излагање је почео ријечима: ,,Душан Костић је био човјхек громада, и у физичком и у духовном смислу. Као борац у Другом свјетском рату толико пута је гледао смрти у очи, а упркос томе био је убијеђени филантроп, с љубављу је гледао у људе трагајући за врлинама. Нађе ли их, био је задовољан и срећан, а наиђе ли на покоју ману, бивао је тужан“.

Бошковић се сјећао посљедњег разговора са Костићем, његових сјећања на ратне године, прва књижевна остварења, на злехуду судбину народа на Балкану и улози поезије, у свему томе. Уз све невоље које су наш народ задесиле рекао је Бошковићу: ,,Вјеровао сам. Чак ми се, понекад, и поред свих чуда која доживљавамо, учини да ће кад-тад, Зорњача опет засијати!“.

Говорио је о Костићевом стварању, током рата, времену партизана, послијератом познанству и завршио сјећањем на посљедње књижевно представљање његовог књижевног опуса у херцегновској дворани «Парк» поводом 8-тог рођендана, када, због нарушеног здравља, пјесник није био присутан. На крају Велизар Бошковић је своју ријеч о Душану Костићу окончао рекавши: ,,Душан Костић је до краја живота остао одан недостижним симболима Црне Горе“.

Жарко Мандић, познат као неко ко се радо дружио с књижевницима и позивао их на гостовања у његовој школи, ,,Дашо Павичић“, гдје је прво био професор књижевности, а потом и директор, говорио је о Костићевој поезији и о друговању с њим, које је, најчешће било, у књижари Марка Марковића, на тргу, гдје су се, осамдесетих и деведесетих година окупљали писци и сликари. Мандић је подсјетио о настајању те посљедње Костићеве збирке поезије и значајној улози и самог назива основне школе, јер су се Павичић и Костић познавали још из времена Другог свјетског рата и били пријатељи. И како је старио, Костић је одговарао на опаске о годинама духовито, те «ево ме још се обувам», а након тога «још имам лулу».

Оливера Доклестић је говорила о Костићевој меланхоличној поезији, о туговању, које је непрекидно присутно у његовој поезији, како је рекла у свом излагању: «Душан Костић је писац изванредног стиха, снажне мисли, али и дубоке меланхолије. Такав његов умјетнички израз, без сумње, настао је захваљујући политичким, историјским, идеолошким приликама, које су га окружавале, од момента када је као младић осјетио порив стварања, па до посљедњих дана живота и смрти. Његова идеолошка занимања, између два свјетска рата, потом збивања у Другом свјетском рату, учинили су да је осјећај за патњу био много већи него осјећај радости и задовољства живота.

Између говорника читане су Костићеве пјесме из више зборки: «Утјеха поезије», «Стари сат», «Мамула», «Како ће се ово звати», «Самоћа», «Слеђена тишина Виситора» и друге.

Ученица Коле за основно музичко образовање, Милица Кулиновић оплеменила је програм соло наступом свирајући флауту.

Сала Андрићеве Куће и овог пута је била испуњена до посљедњег мјеста, а част организатору и овог пута приредио је господин Дојчиновић, конзул Републике Србије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: