Оливер Ивановић: Верујем у окончање ове фарсе
У заточеништву сам сада већ пуне три године, иако је од првог дана свима било јасно да су оптужбе, на темељу којих сам ухапшен а потом и неправоснажно осуђен, не само лажне већ потпуно бесмислене. Али Еулексу није било битно што ја немам никакве везе са злочинима који су ми стављени на терет, јер им је био потребан српски политички еквивалент за све оне косовске Албанце против којих су вођени процеси пред њиховим судијама, као и за оне којима ће тек судити Специјални суд за злочине ОВК.
Ипак, верујем да ће ова фарса у најскоријој будућности бити прекинута. У сваком случају, знам да ћу издржати и победити неправду. Јер, тераћу ово до краја. До Бога. Пре свега због моје шире и уже породице, због моје супруге и деце, којима сам потребан и којима, као и мени, тешко пада раздвојеност.
Нажалост, још не могу да искључим могућност да ме у неким политикантским калкулацијама сада почну посматрати и као противтежу случају „Харадинај“. Али срећна је околност да се Еулекс у овом тренутку не пита превише о судбини некадашњег регионалног команданта ОВК, а садашњег лидера Алијансе за будућност Косова. Истина, нисам оптимиста да ће Харадинај бити изручен српском правосуђу, али постоји реална шанса да је за њега заинтересован Специјални суд, који само номинално има канцеларију у Приштини, али ће сви предмети заправо бити вођени у Хагу. И да ће он из Париза директно бити пребачен у главни град Холандије. То ће без сумње произвести одређене политичке консеквенце на КиМ, али пре свега због тога што актуелна косовска влада, иако формално има већину, заправо нема реалну снагу, и за њу свако осетљиво питање прераста у огроман проблем.
Управо зато је на најрадикалнији могући начин и експлоатисала причу о возу на релацији Београд – Косовска Митровица. Власт Исе Мустафе и Хашима Тачија с једне стране је суочена с унутрашњим притиском због Специјалног суда за злочине ОВК, а с друге не решава проблеме сиромаштва, незапослености, визне либерализације, корупције… Заправо, ништа што је стратешки важно за просечног косовског Албанца, а да би некако надвикала опозицију, користи национализам и фронт према Србима као своју последњу карту.
Уосталом, из истих разлога Приштина чини све и да максимално ескивира имплементацију обавеза преузетих у дијалогу са Београдом. Мада, генерално говорећи, не треба имати илузије: албанску страну као резултат преговарачког процеса заправо не интересује бољи живот грађана, него само директно или индиректно признавање независности.
