Олимпијци „из Црне Горе“

Некима из овдашње спортске публике, никако није сметало кад је Црна Гора своју једину олимпијску медаљу (сребро рукометашица у Лондону), освојила „на крилима“ сјајних игара рођене Србијанке, – Бојане Поповић (Петровић), и још понеких дјевојака које нити су рођене, нити су одрасле у Црној Гори; али сада, видим, јадукују над чињеницом да је Србија своје три (од осам!) медаље из Рија, узела уз учешће спортиста рођених у Црној Гори!? И заиста, ту је црногорска јавност (опет!) подијељена на оне који у овом успјеху спортиста из Црне Горе виде промоцију и успјех њихове родне груде, и на оне који, гле чуда, у њиховом успјеху, – виде сопствени неуспјех. Учитавајући га, при том, самој Црној Гори. Као, – чињеница да су ови момци и дјевојке, наступали за Србију, и још освојили олимпијску медаљу (ејјј!) – представља понижење и издају саме Црне Горе!

А баш је симптоматично, да су заступници ове нео-нацистичке ујдурме, управо они фанови спорта, који готово сваки наступ Милоша Раонића међу елитом свјетског тениса, прате и коментаришу, са нескривеним симпатијама, доживљавајући га, безрезервно, као „промоцију Црне Горе“, иако овај рођени Подгоричанин, игра за Канаду! Па има ли ту икаквог видљивог принципа, осим мржње према Србији?

Ових дана, на једном од периферних „дукљанских“ националистичких сајтова у Црној Гори, освануо је и такав текст, у коме се критикује градоначелник Бара, који је приредио свечани пријем за „пет барских олимпијаца“ (двоје реперезентативаца Црне Горе, а по један Србије, Катара и Турске). Сваком иоле писменом, било је јасно да је ауторова срџба због овог изједначавања барских спортиста који су у Рију наступили за 4 различите земље, – првенствено била усмјерена ка Силвији Поповић, сребрној одбојкашици Србије, а да су му рукометаш Катара, и тренер стријелаца Турске, дошли као добар декор његовог накарадног схватања црногорског патриотизма. Јер, свако нормалан би са поштовањем гледао на чињеницу, да је град Бар добио освајача олимпијске медаље. Питање, зашто Поповићка не игра за одбојкашку селекцију Црне Горе, – оставио би за неку другу прилику. А да игра, – не би никад видјела Олимпијске игре, – уживо!

Замислите, како би такав лик, и њему слични, доживио да је градоначелник Ниша, послао честитику, или направио коктел, поводом сребрне медаље њихове „одиве“, сјајне рукометашице, свјетског калибра, на почетку текста поменуте Бојане!? Па то је тако цивилизовано, тако људски и пристојно. То не би никако могло да се схвати као издаја Србије, осим, наравно – ако немате изопачен идентитетски „стајлинг“.

И ајде баш да завршимо са рођеном Нишлијком Бојаном Поповић! Да је инсистирала да игра за Србију, а не за Црну Гору, куда су је одвели, интимни породични путеви, – ни она никада не би наступила на Олимпијским играма. Просто, рукометашице Србије, јесу вицешампионке свијета, али немају тај квалитет ни константност форме, коју имају њихове колегинице, дјевојке са црногорским грбом. Овако, – на уштрб политике сировог национализма, профитирао је – спорт! Добили смо јаку спортску екипу кадру да освоји олимпијску медаљу. Исто се десило и са ватерполистима из Боке, Дабовићкама из Боке, Поповићком из Бара. Играти за Србију, овога љета, значило је у спортском смислу бити „ин“. Да не кажем – ИН „4С“!

А при свему томе, на радост, бројних грађана Црне Горе, који, претећи путеве врхунског спорта, навијају – за Србију!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: