Natonegro

Ser­bi, ko Ser­bi, pro­pa­li na­či­sto, pa će i vas­kr­snu­ti nasigurno. A i ako ne vas­kr­snu, do­sta su bi­va­li i pre­vi­še su na­o­pa­ko ra­bo­ta­li. Pro­pa­li, pa pro­pa­li. Ni­je im pr­vi put. Izgubili od go­rih, do­se­za­li do naj­bo­ljih. Bi­li i bo­lji i go­ri od se­be sa­mih. Bi­li naj­go­ri ka­da su go­ri do­no­si­li sud i ocje­nu, a naj­bo­lji ka­da su naj­go­ri pre­ćut­ki­va­li i zlotvorili. Šću­ću­ri­li se u šaj­ka­ču, pa će iz nje iza­ći i met­nu­ti je opet mo­žda na svo­ju gla­vu. A i ako ne iza­đu, do­sta su iz­la­zi­li i na bi­lje­gu i na stra­da­li­šte. Ni­je mi do njih kad mi ni­je ni do se­be po­ne­kad, a ta po­ne­ka­di­ca po­ne­kad zna i da po­tra­je…

Zna­ju Ser­bi da se umr­tve, pa da gru­nu, kad se naj­ma­nje na­daš. Sta­re su to li­si­ce, sa­mo im je sud­bi­na vuč­ja. Sad će oni, sa­mo što ni­je­su. Sa­mo još ma­lo. Da se na­ku­sa­ju ono­ga kir­gi­stan­sko­ga pa­su­lja i da se za­sla­de onom ta­dži­ki­stan­skom su­vom šlji­vom. Sa­mo da na­ren­da­ju po ko­ju zan­zi­bar­sku ja­bu­ku i da se na­po­je sa ro­đe­no­ga ko­ka-ko­la stu­den­ca. Sa­mo još ma­lo da za­si­ju tu­đu že­tvu, sa­mo da umje­se po­ga­ču za oti­ma­če i da pre­pe­ku mu­če­ni­cu za mu­či­te­lje. Sa­mo još je­dan po­gre­šan iz­bor i još je­dan na­o­pa­ki vo­đa, pa ih eto… Eto ih pred vra­ti­ma, da osva­ja­ju, ru­še i pa­le kao što im i pri­li­či, kao što si i uvi­jek sa­ti­ra­li se­be da bi uz­di­za­li dru­ge. Sta­ri su to ha­ni­ba­li­sti i ati­li­sti, rav­no­gor­ci i ti­to­i­sti, mark­si­sti i cr­no­ruk­ci. Si­la, što bi se među lju­đi­ma re­klo, ha­o­sa i bez­u­mlja. Sad će oni, sa­mo što ni­je­su… Sa­mo da ma­lo pri­leg­nu po­sli­je klin–ruč­ka, sa­mo da po­klo­ne još ko­ju ta­pi­ji­cu, da za­u­zda­ju ba­glji­vo ma­ga­ren­ce, sa­mo da pro­pla­če još ko­je zvo­no i da za­ci­lik­će još ko­ji dobrosusjedski pra­po­rac. Sad će oni, sa­mo da se još mal­či­ce poevrounijate, da na­gr­de još ma­lo svo­je li­ce, da pljuc­nu još je­da­red u svo­ju ne­ma­njić­ku (hm!) ka­ši­či­cu. Za­ku­ca­će oni na mon­te­ne­grin­ska vra­ta, pa će ući izuv­ši se, da dr­sko pripupitaju bra­ću za­što ih, o za­bo­ga, to­li­ko mr­ze, kad bi im bi­lo lak­še, o za­bo­ga, da ih ma­kar sa­mo ne vo­le…

Ser­bi su to. Sa nji­ma ni­ka­da ni­je­si na­či­sto. Ta­man kad pomisliš da ih vi­še ne­ma, oni ja­uk­nu iza ne­kog gr­ma ili pro­vi­ruc­nu iza ne­kog me­đa­ša, ona­ko stra­šni i uža­sni, je­zi­vi i kr­vo­loč­ni. Ta­man kad oda­neš du­šom misleći NA­TO-uba­ja­će­nim mo­zgom da si jed­nom za­u­vi­jek riješio tu pro­kle­tu srp­sku stvar­či­cu, oni za­tu­že na ne­kim za­du­šni­ca­ma ili pro­pla­ču u ne­koj bir­ti­ji. Po­go­di­la ih kanda pe­sma… Opa­san je to soj. Dr­sko još ni­če na svo­joj nji­vi­ci i oho­lo još ne da ono što je nje­go­vo. Od­u­či­će se još ma­lo i od se­be i od svo­je pa­me­ti. Ili ih ne­će bi­ti, mada se či­ni da ih od pre­kju­če i ne­ma…

La­sno je, re­ko­smo li sa Ser­bi­ma, ko­ji su pro­pa­li iako im se pro­past odu­ži­la i ko­ji­ma je je­di­na bu­duć­nost u no­vom beskrajnom pro­pa­da­nju. Ču­dan je to na­ro­dić. Ve­li­ki kad ga mr­ziš. Još ve­ći kad ga vo­liš.

Ot­ka­da su ne­gro-ju­na­ci po­sta­li NA­TO-lju­đi, sve je do­šlo na svo­je za­slu­že­no mje­sto. Okre­nu­lo se na­o­pač­ke, dno za­sje­lo na vrh i sa vr­ha ko­man­du­je po­no­sno na svo­ju na­o­pa­ku vi­si­nu. Za­ši­lji­li NA­TO-lju­đi no­se­ve kao ra­ke­te, pa ci­lja­ju one naj­bli­že, jer ne­ma­ju da­ljih od bli­žnjih. Iz­mi­sli­li NATO-ljuđi sva­ka­kve isti­ne, pa ih is­pa­lju­ju kao kon­fe­te, kao va­tro­me­te, kao ubi­stve­ne ćor­ke, kao naj­pre­ci­zni­je ri­ko­še­te. Za­vi­tla­li NA­TO-lju­đi lju­tim to­pu­zi­na­ma, pa raz­bi­ja­ju tintare i pro­si­pa­ju pa­met naj­ro­đe­ni­jim tu­đin­ci­ma. Pro­pe­li se vi­so­ko na NA­TO-pr­sti­će, pa se ko­čo­pe­re kao sva­ka ko­koš po­sli­je ko­kot-tret­ma­na. La­ko je bi­ti ju­nak, ako si NA­TO-čo’jek, po­mi­šlja ne­gro-čo­vje­čan­stvo mjer­ka­ju­ći sva­ku tin­ta­ru ko­ja štr­či i za­pla­ku­ju­ći sva­ku sre­ću ko­ju ima…

Do­šao NA­TO-ze­man, sta­sa­la NA­TO-če­ljad, za­cr­nje­lo ne­gro-čovječanstvo, sve se po­klo­pi­lo i po­slo­ži­lo kao u naj­cr­njim ne­gro-sno­vi­ma. Na­pe­le se NA­TO-an­te­ne, za­ši­lji­li se NA­TO-ro­šči­ći, nji­šu se mo­dri NA­TO-va­li, gra­de se cr­ne NA­TO-kutijice u ko­ji­ma će se ne­gro-čo­vje­čan­stvo, otu­đe­no i odljuđeno, ko­nač­no osje­ća­ti slo­bod­no i si­gur­no, us­prav­no i do­sto­jan­stve­no. Sa­mo da još po­svr­ša­va­ju po sop­stve­noj na­kri­vlje­noj ku­ći­ci, sa­mo još da za­man­da­le vra­tan­ca i da za­ku­ju pro­zor­čić, sa­mo da još umje­sto za­ko­va­nog pro­zor­či­ća otvo­re pu­škar­ni­cu i bu­duć­nost mo­že da poč­ne, kao što to pra­vi­la na­la­žu…

Kad opa­le NA­TO-tan­dža­ra­ma, a ima­ju oda­kle, kad dži­lit­nu NATO-dži­li­ti­ma, a ima ko, kad za­kev­ću NA­TO-la­ve­ži­ma, a imajuu ko­me, sve će do­bi­ti ne­ki no­vi smi­sao i ne­ke no­ve perspektive. I ko­nač­no će Ser­bi i na­ši i tu­đi do­bi­ti ono što im po tra­di­ci­ji i pri­pa­da, i ko­nač­no će Mo­sko­vi do­bi­ti lek­ci­ju ko­ju su po­če­li da uče, ali je ni­je­su do­bro na­u­či­li.

Kad se prop­ne ka­tun­ska NA­TO-ar­ma­da, Mo­ra­va će po­sta­ti mutna Ma­ri­ca, a Da­ni­lov­grad bez oko­li­ne – no­vi Rim…

Po­če­la je, da­kle, du­go če­ka­na NA­TO-baj­ka, a tek sli­je­de konačni ob­ra­ču­ni sa si­la­ma zla, ha­o­sa i bez­u­mlja.

A Ser­bi, ko Ser­bi, mo­li­će bra­ću ko­ja ne­će da bu­du bra­ća, da ih uda­re ta­mo gdje naj­vi­še bo­li jer baj­ka, kao sva­ka baj­ka, mo­ra da ima sre­ćan kraj. Šta li to bje­še sre­ća i šta li to bje­še baj­ka…I izem ti sre­ću ako je ovo baj­ka, i izem ti baj­ku ako je sre­ća ovo što bo­li…

Preuzeto sa portala: Fenomeni.me