Бели, Безбели…

Исувише „озбиљну“, каткад и заоштрену балканску (читај – паланачко-крчмарску) „политику“, једино цинизам без цензуре може поставити на њено мјесто, те јавно одустати од по сваку цијену борбе за власт, значи, првенствено дјеловати политички, ал` кад ће то наша раја сконтати, богапитај.

Првомученик Вучић игра на карту – како што боље изигравати народног човјека, па тако бива без карактера, истовремено је пољопривредник, инжењер, и ништа мање први министар за ванредне ситуације без заштитне опреме; како му је имунитет (само да не урекнем) отпоран, не штеди се: тај кисне, на се прихвата каменице Сребрнице, као и смицалице разноразних приватних медија које немају појма о чему то баљезгају, али важно је да одрађују свој посао који им обично финансирају тајне, иностране мреже, итд. Међутим, у овом мегаломанском покушају да се Србија пошто пото врати на прави пут, провлачи се једно шкакљиво питање: да ли је Првомученику Вучићу битнија апсолутна власт, или програм који би државу опет поставио на колико толико стабилне ноге? Или, без апсолутне Вучићеве побједе, има ли спаса србима? – (Ах, то је магија политике – увијек вас остави без одговора, или вам на фин начин појасни да је постављено питање мајмунско и да на њега нема разлога одговарати. Капиш?)

Напротив, управо је Бели колико је могао уозбиљио политичку сцену у Србији, и за разлику од овдашњих Буксоваца (TBOK), понудио је нешто, прије свега – конструктивно! Буксовци су, у првом реду, да се не лажемо, обојени критичари! Умјерени од шунда какав је Шуковић (Шуковић је шум, црвеноборац који се залаже за ограничавање слободе говора, и то је жива истина!), ипак нису успјели направити нешто што би, коначно, уздрмало тзв. грађанску свијест (идеалну подлогу за креирање тоталитаризма), и пренуло је из кречине у којој се надима гомила. Али тако је кад критика стрепи од фаме шта је то блам, а шта не…

Заиста, нама је потребан један Црни! Да, један црни без бијелог. ФиЈип (лажни) III, одавно је изјавио како се, кукавац, нада, да ће кандидатуру за новог предсједника прихватити харизматични шеф, и та изјава као да је пројавила из гушчијег пера Н. Килибарде, који у поменутом владаоцу види новоцрногорског Аполона, једну бритву чија је визија, напросто, спасоносна на коју год се страну окренула. Дакле, Црни би морао да буде онај који би раскринкао „грађанску опцију“, млаку опозицију, купљене NVO орг., и све оне који би, ама кад ти кажем, само дипломатским методама смјењивали оно што, пази сад, називају голом мафијом чији је једини програм корупција и криминал! – Остаје питање: да ли ће се, напокон, појавити тај Црни који ће обасјати Црну Гору?!

Условно речено, истинској критици ништа не може бити блиско, и тим прије, Прелетачевић је у Србију пао попут Маркесовог оматорелог Анђела; ниоткуда, појавио се онај који, свакако, не умије да лаже. То, с друге стране, објашњава да је политика нашминкано јавно просеравање, једна слаткоречивост која се, усред смртне озбиљности, свакомало прихвата за оквир цвикера, тим потезом додатно појашњавајући колико је ситуација усрана.

Првомученик Вучић, ето, испада да је, ништа мање до жртва Србије! Ма није њему до апсолутне власти, колико до сваког човјека, био он дрипац из круга двојке, или одрпани поштен сељак са њиве… Е, управо у томе, Првомученик Вучић види једну готово јеванђељску ноту у политици која не познаје разлике.

(Бели је за нашег човјека одвећ неозбиљан, као што му је својевремено Ђинђић био надмени филозоф и њемачки ђак. Зато увијек назадна политика на Балкану осваја апсолутну власт!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: