Натонегро

Сер­би, ко Сер­би, про­па­ли на­чи­сто, па ће и вас­кр­сну­ти насигурно. А и ако не вас­кр­сну, до­ста су би­ва­ли и пре­ви­ше су на­о­па­ко ра­бо­та­ли. Про­па­ли, па про­па­ли. Ни­је им пр­ви пут. Изгубили од го­рих, до­се­за­ли до нај­бо­љих. Би­ли и бо­љи и го­ри од се­бе са­мих. Би­ли нај­го­ри ка­да су го­ри до­но­си­ли суд и оцје­ну, а нај­бо­љи ка­да су нај­го­ри пре­ћут­ки­ва­ли и злотворили. Шћу­ћу­ри­ли се у шај­ка­чу, па ће из ње иза­ћи и мет­ну­ти је опет мо­жда на сво­ју гла­ву. А и ако не иза­ђу, до­ста су из­ла­зи­ли и на би­ље­гу и на стра­да­ли­ште. Ни­је ми до њих кад ми ни­је ни до се­бе по­не­кад, а та по­не­ка­ди­ца по­не­кад зна и да по­тра­је…

Зна­ју Сер­би да се умр­тве, па да гру­ну, кад се нај­ма­ње на­даш. Ста­ре су то ли­си­це, са­мо им је суд­би­на вуч­ја. Сад ће они, са­мо што ни­је­су. Са­мо још ма­ло. Да се на­ку­са­ју оно­га кир­ги­стан­ско­га па­су­ља и да се за­сла­де оном та­џи­ки­стан­ском су­вом шљи­вом. Са­мо да на­рен­да­ју по ко­ју зан­зи­бар­ску ја­бу­ку и да се на­по­је са ро­ђе­но­га ко­ка-ко­ла сту­ден­ца. Са­мо још ма­ло да за­си­ју ту­ђу же­тву, са­мо да умје­се по­га­чу за оти­ма­че и да пре­пе­ку му­че­ни­цу за му­чи­те­ље. Са­мо још је­дан по­гре­шан из­бор и још је­дан на­о­па­ки во­ђа, па их ето… Ето их пред вра­ти­ма, да осва­ја­ју, ру­ше и па­ле као што им и при­ли­чи, као што си и уви­јек са­ти­ра­ли се­бе да би уз­ди­за­ли дру­ге. Ста­ри су то ха­ни­ба­ли­сти и ати­ли­сти, рав­но­гор­ци и ти­то­и­сти, марк­си­сти и цр­но­рук­ци. Си­ла, што би се међу љу­ђи­ма ре­кло, ха­о­са и без­у­мља. Сад ће они, са­мо што ни­је­су… Са­мо да ма­ло при­лег­ну по­сли­је клин–руч­ка, са­мо да по­кло­не још ко­ју та­пи­ји­цу, да за­у­зда­ју ба­гљи­во ма­га­рен­це, са­мо да про­пла­че још ко­је зво­но и да за­ци­лик­ће још ко­ји добросусједски пра­по­рац. Сад ће они, са­мо да се још мал­чи­це поевроунијате, да на­гр­де још ма­ло сво­је ли­це, да пљуц­ну још је­да­ред у сво­ју не­ма­њић­ку (хм!) ка­ши­чи­цу. За­ку­ца­ће они на мон­те­не­грин­ска вра­та, па ће ући изув­ши се, да др­ско припупитају бра­ћу за­што их, о за­бо­га, то­ли­ко мр­зе, кад би им би­ло лак­ше, о за­бо­га, да их ма­кар са­мо не во­ле…

Сер­би су то. Са њи­ма ни­ка­да ни­је­си на­чи­сто. Та­ман кад помислиш да их ви­ше не­ма, они ја­ук­ну иза не­ког гр­ма или про­ви­руц­ну иза не­ког ме­ђа­ша, она­ко стра­шни и ужа­сни, је­зи­ви и кр­во­лоч­ни. Та­ман кад ода­неш ду­шом мислећи НА­ТО-уба­ја­ће­ним мо­згом да си јед­ном за­у­ви­јек ријешио ту про­кле­ту срп­ску ствар­чи­цу, они за­ту­же на не­ким за­ду­шни­ца­ма или про­пла­чу у не­кој бир­ти­ји. По­го­ди­ла их канда пе­сма… Опа­сан је то сој. Др­ско још ни­че на сво­јој њи­ви­ци и охо­ло још не да оно што је ње­го­во. Од­у­чи­ће се још ма­ло и од се­бе и од сво­је па­ме­ти. Или их не­ће би­ти, мада се чи­ни да их од пре­кју­че и не­ма…