НАТО пројекат: Милово кумство „Природној Албанији“

Пише: Владимир Божовић

Степен профанизације, боље речено идиотизације друштва у Црној Гори, сразмјеран је бесмислу режимских пропагандних корачница. На примјер: Ако НАТО онда изобиље. И сигурност. На истој двотактној мелодији, утврђен је и онај, још будаластији рефрен који пјевуше режимски робови и НВО грант стриптизете о НАТО-у као гаранту неповредивости граница. Тешко је одољети раскринкавању те прилично разгранате глупости.

НАТО је агресијама широм свијета, а које локални шарлијевци-увеоци невино именују као „интервенције”, препакивао, сјецкао и разграђивао многе државе. На њиховим згариштима успостављени су протекторати по моделу нацистичких марионетских творевина.

Данас, у тим демократијама бодљикаве жице најчешће бијесне грађански ратови и незапамћени злочини. Пуни круг ироније НАТО ”ослободилачког похода” затвара се оном чувеном препоруком Стејт Дипартмента својим грађанима да, због безбједности, заобилазе подручја која су они, претходно ”демократизовали”.

Дакле, НАТО бомбардовања су, поред чисто ”хуманитарне” функције, постала кључна оруђа нових геополитичких разграничења. Древна мудрост каже да ко год ради тај и гријеши, па се ето дешава и НАТО-у, да у силном набоју својих ”племенитих” хтјења, напросто сатре објекат своје ”интервенције” умјесто да га само ”ослободи”. Односно ”демократизује”. С тим у вези, да ли данас било ко зна шта уопште значе, односно гдје су државне границе Ирака, Либије или Авганистана?

Бомбе као демократија

Нису само геополитичке границе нестајале под НАТО бомбама. На неки начин, ”страдала” је и граница пропагандне лажи. Уз логистичку подршку Холивуда, НАТО је усавршио технике фабриковања ”моралног” основа за кажњавање непослушних нација и појединаца. Сјетимо се, на примјер, како је из те вашингтонско-бриселске продукције, на мјесту пада малезијског авиона, међу расутим дјечјим играчкама, мјесецима доцртаван велики и ”зли” Путин. Наравно, као неко ко је хладнокрвно убио тај мали, невини свијет. Слична техника се користила и у случају ”Рачак”, као можда најпознатијој референци НАТО пропагандне режије, у креирању случаја-окидача којим је започета НАТО агресија на СРЈ.

Срушивши крхке, нирнбершке међе одговорности, НАТО је обновио и модел колективног, нацистичког ратног злочина гдје циљ рата није војна побједа, већ дугорочно и систематско уништавање народа. У складу са тим, и поред незабиљежене статистике војне премоћи над војском СРЈ, НАТО се није ограничавао ”само” на конвенционално наоружање. Зато су нас, монструми, затрпавали тонама осиромашеног уранијума.

Нисмо знали испрва, али сад је јасно, да ће нас тихи, подли убица тровати и убијати наредних 1.000 година. Од чега масовно умиремо данас, а од чега ће умирати наша дјеца и генерације потомака… Хитлеровски циљ, зар не? Знајући све то, овај наш нитковски бувљак који промовише НАТО, помјера све досад познате границе бешчашћа.

Потписивањем Кумановског споразума, те резолуцијом 1244, велике НАТО силе су се, између осталог, свечано обавезале да ће поштовати чињеницу да је КиМ унутар граница Србије. Недуго потом, све су разорили – и свој потпис и међународно обавезујућу резолуцију за коју су сами гласали. Апсурдно, али данас су управо ти исти НАТО мегафони најгласнији у позиву на поштовање тог, њиховим дјеловањем разореног темеља међународног права. И у осуди ”кримског преседана”. Подгоричани би рекли: лудило, безмајке!

Македонизација региона

Да је прича о суверенитету и неповредивости граница унутар НАТО савеза потпуна бесмислица потврђује и недавни референдум у Великој Британији. Као што знамо, ова НАТО држава је за длаку остала уцијело. Биће таквих примјера, свакако, још.

Суверенитет је, иначе, одавно постао луксуз великих и јаких. Државице попут Монтенегра које се свакодневно, пауновски размећу неком важношћу су попут оних мрава из вица који се силно горде како ”тутње” мостом док марширају са слоновима. Зато је и она антологијска Ђукановићева опаска да је важно да Црна Гора буде ”за столом гдје се доносе крупне одлуке” бескрајно, надреално увесељавајућа.

Кад год је чујем, видим Обрада Миша Станишића како лупа шаком о сто у неком НАТО шпаизу, жестоко се противећи да доставу полутки за војнике ЦГ у Авганистану врши португалска фирма. А хтио би да то ради он, ослањајући се, између осталог, и на своје дубровачко искуство.

Пошто Американци Црну Гору и Македонију држе на узици приближно исте дужине (присјетимо се само диктата да обје владе, Македоније и ЦГ признају лажну државу Косово у истом дану), онда нема изненађена у очекивању поступне радикализације „албанског питања” у обје државе.

Американци отворено припремају, по македонском сценарију, неки свеалбански бунт у Црној Гори, а чији би крајњи исход била варијација Охридског споразума. Тиме би се и Црна Гора, попут Македоније, постепено претворила у уставно-етничку конфедерацију у којој би Албанци имали у одређеној мјери територијално-политичку и пуну културну аутономију.

И управо се на томе заснива тренутна НАТО кампања у Црној Гори, на том сталном призиву директно неисказане, али ипак врло живе америчке пријетње – ако не уђете у НАТО, срушићемо вам кућу! Пардон, кажу Американци, нећемо ми, већ ће то ”вјероватно” урадити (наши) добро утренирани албански терористи за регионалну употребу.

Наравно, то ће се третирати као демократски легитимна побуна албанског народа због репресалија од стране црногорског режима. Звучи познато? Модел је већ подробно разрађен у Македонији и на КиМ, а добро ће доћи и медијски извјештаји из 1998., 1999. и 2001. Промијениће се покоје презиме, пар именица и атрибута. Укратко, све је мање шаргарепе, а Американци све чешће пуцкају црногорску власт по прстићима штапом званим албанско питање.

Аналитичари са ЦИА пасошем

Да за НАТО међународно признате границе не значе апсолутно ништа, потврђује и београдски аналитичар са ЦИА пасошем Душан Јањић. Он истиче да сви у региону морају бити свјесни да је ”идеја свеалбанског уједињења веома јака”.

„Може јој се супротставити уласком у шире интеграције, тј. уласком свих садашњих држава у НАТО. Па ако треба и да се прекрајају границе, а то се може учинити без рата и у оквирима НАТО-а“, тврди Јањић.

Дакле, Јањић заправо упућује на јасан закључак – ”Природна Албанија” је НАТО пројекат. Границе ће бити промијењене милом или силом. Може и ”мирно” уз неко дозирано пушкарање, али услов је да Црна Гора претходно уђе у НАТО. Ако би се неко дрзнуо да одбије ту великодушну понуду мира и стабилности, увијек остаје омиљена НАТО опција – рат.

Када је у америчку амбасаду у Подгорици дошао Бегзат Азем Аљију (учесник „преговора” у Рамбујеу), амерички Албанац, који се у јавности представља у американизованој верзији свог имена Бикс Алију, постало је јасно да албанско питање у Црној Гори улази у нову фазу. Последњи контакти америчке амбасаде са локалним политичарима неизбјежно садрже и то питање о могућем преливању македонског сценарија на Црну Гору. Притом, изгледа да су им нарочито интересантне реакције српских политичара на ту тему, јер претпостављају да Срби немају никакав интерес да буду на бранику феудалне творевине Мила Ђукановића, коју је он и стварао на антисрпској основи. Управо са Албанцима као водећим партнерима. Ћукановић је, наравно, подробно упознат са активностима америчке амбасаде. У својим директним контактима је више пута врло отворено говорио о сценарију оружане побуне Албанаца у Црној Гори. Јасно му је да би такав потрес, не само сузио његов феуд, већ би га, вјероватно, потпуно развластио.

Зато му је потребан хитан, “мирни” пакет-аранжман у ком би се НАТО пројекат ”Природна Албанија” уклопила у тај, Јањићев шири интегративни процес, а заправо осигурала његова лична физичка и материјална сигурност. Тако би Ђукановић, не само на симболичкој равни, већ и фактички, постао један од главних кумова ”Природне Албаније”, уколико то није већ, кључним доприносом у стварању, а потом и признавању лажне државе Косово. Ипак, Ђукановић, поред нагомилане криминалне репутације, има превише скривених руских акција за амерички укус.

Из прикрајка, подгорички “тим Б” стрпљиво чека својих пет минута. Американци су им дефинисали оквир понашања. Дијеле исте ”вриједности” као и Ђукановић, али се константно понашају као његова опозиција. Живот је, знамо, суров, па коцкарским жаргоном речено, извјесно је једно – неће сви ”кући”.

Аутор текста је предсједник Извршног одбора Матице српске – друштво чланова у Црној Гори и професор на Природно-математичком факултету.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: