Политика НАТО-а, односно Америке, челника Алијансе, као најјаче свјетске војне, економске и политичке силе, је да одржава униполарни свијет, а сваку коту на Земљи прогласи безбједносно значајном за њене интересе.
Тако је простор Црне Горе од великог геостратешког значаја за Алијансу, не као земља бројне популације и живе силе, развијене економије и тржишних могућности, већ као простор опредијељен за изградњу и инсталирање војних база и ракетних система уперених према Истоку, односно, према “дрчној” Русији, која више не пристаје на послушност и изолацију.
Тако би на црногорском приморју, умјесто крузера и луксузних јахти, са хиљадама туриста, имали НАТО заставе на војним бродовима, подморницама, носачима авиона и хеликоптерима, као и ракетне ситеме са бојним нуклеарним главама и друга пловила са застрашујућим војним ефектима.
Завршетком “хладног рата” и распадом СССР-а и Варшавског пакта, на општу несрећу, није дошло до престанка потребе постојања НАТО-а, који данас има улогу свјетског жандарма, који дисциплинује државе и нације у складу са својим интересима.
Питање чланства Црне Горе у НАТО јесте стратешко питање од националног значаја за које је потребно имати консезус свих слојева друштва и о томе се одлука мора донијети референдумом, ту нема дилеме. Такав приступ овом питању од нас очекују многи шефови влада и држава западних земаља, чак и руководне структуре Алијансе сматрају да је већинска плебисцитарна подршка потребна. Све то смо могли прочитати у страним медијима. Такав поступак се мора обавити, без обзира што учлањење Црне Горе у НАТО нема утемељње и не почива на просперитету црногорске друштвене заједнице.
Интерес није обостран, већ је на страни Алијансе, која наставља политичка освајања утицајних сфера на простору бивше Југославије.
Ривалство са Русијом, нашим традиционалним пријатељем, стална је опсесија НАТО савеза чија је суштина настојање да контролу балканског простора ојача, отварањем новог војног полигона на црногорском приморју.
Шире гледано, Западни Балкан, није само геостратешки важан регион надметања између Америке и Русије, већ је то простор који привлачи пажњу и других држава, првенствено Њемачке и Турске, као свјетски моћних држава. Њихови интереси се преклапају преко више опасних жаришта- Косово, Велика Алабанија, Република Српска, Македонија, БиХ и Санџак. За овај регион све више интереса показује и Кина која је све присутнија на европском и западнобалканском тржишту, како својим производима, тако и значајним инвестиционим пројектима. Њено дјеловање за сада се одвија под фирмом унапређења економске и међудржавне сарадње и води ка ставрању савеза и старатељства, чије чланице ће држати разним уцјенама, на дугом штапу учлањења у ЕУ.
Иако се назива “земљом демократије” и “изузетности”, посебно у области људских права и слобода, Америка не предузима адекватне мјере у тој области, што нарочито сликовито потврђују трагична збивања у афроамеричкој заједници, појавом расних немира црначког становништва.
Америка прича другима о демократским процесима нема више убједљиво упориште у свјетској јавности, јер су њихове намјере разоткривене у случајевима Ирка, Авганистана, Сирије, Либије, почев од Вијетнама и Кореје, па све до покушаја изолације руске федерације. Профил америчке “изузетности и правичности” можемо употпунити, још неријешеним, међунационалним односима, унутар етничких заједница. Расни немири, који су се десили у другој половини прошле године, пренијели су се и у ову и захватили знатне дјелове америчке државе.
Дошло је до крвавих обрачуна црначког становништва са полицијом и војском и пале су прве жртве. Ови догађаји показују да у “првој демократској земљи” постоје грађани другог реда и да статус Афроамериканаца није ријешен у складу са нормама међународног права.
“Златна држава” или “прва земља демократије”, од прошле године, па и ових дана, полаже испит одличја таквог звања. Усађени расизам и дискриминација према Афроамериканцима, посебно у сектору полиције и неким правосудним органима, шири се и захвата све више америчких градова, у којима ових дана долази до жестоких окршаја између црнаца и полиције.
То је држава која се дичи својом изузетношћу, владавином права и људским слободама, само привидно, за све грађане једнако, без обзира на расу и вјероисповијест, а опет престројава свијет према својим интересима.
Главна полуга у механизму америчке “изузетности” и “проворазредне демократичности” је Агенција за националну безбједност, позната свјетској јавности као ЦИА. То је моћна државна институција са огромним људским и техничким ресурсима, која омогућава америчкој администрацији тоталну контролу дешавања на планетарном нивоу.
Своју огромну и неограничену моћ злоупотребљава до нивоа терота и ужаса, који се често завршавају државним превратима, разарањима и огромним жртвама. Упркос великим напорима Бијеле куће да спријечи обавијештеност јавности о ЦИА садизму, њеним злочинима и тортурама медијски је, ипак, могуће сазнати карактер те институције и како дјелује у “првој земљи демократије”. Па, ипак, и поред свих могућности, од 11. септембра 2001. године, па све до данас, ЦИА није спријечила нити разоткрила ни једну терористичку завјеру уз помоћ “легализованог” програма тортуре. Друго, представници све четири администрације редовно су лагали Конгрес , медије и међународну заједницу о постојању и легалитету програма тортуре.
ЦИА се рутниски и увјежбано користила најзлогласнијим методама, од батинања, симулације дављења, силовања, ускраћивања сна, наглавачким вјешањем више сати и другим методама психолошке и физичке тортуре.
Међу 54 земље у мрежи ЦИА мучења на Западном Балкану нашле су се, не само Албанија и Македонија, већ БиХ и Хрватска. Прије овог обавјештења (извјештаја) Европски суд за људска прва је осудио Владу Пољске због сарадање са ЦИА програмом тортуре, наредивши реституцију жртава.
Недавна изјава хрватског министра одбране, у којој се одбацује било каква веза те државе са америчким акцијама на њеној територији, су, у најмању руку, циничне. Овим нехуманим чином Хрватска је кршила, не само, међународне, већ и своје законе. БиХ сарађује са мучилачким мрежама ЦИА од почетка своје државности.
База “Орао”, у близини Тузле, послије Дејтона, постаје кључна балканска транзитна тачка за административне “притворенике” на путу за злогласни Гвантанамо, Њемачку и друге земље. Па ту је и Бондстил на Косову, чије објављивање је ЦИА успјела да спријечи у извјештајима, у преосталих 9. 000 страница докумената, што није изненадило познаваоце традиције ЦИА.
У Грчкој клијенти су били тренирани да муче заробљенике током војне хунте (1967-1974), као и у Гватемали, Уругвају, Ел Салвадору (1982), итд. О извјештају ЦИА, који је доспио у јавност, писао је у “Политици” општирније, социолог са Харварда, Данило Мандић, 20. децембра 2014. године.
Агресивана политика, тортура Агеније за националну безбједност и њене афроамеричке мањине, које често живе изоловане од остатка друштва, у сиромаштву, без услова за образовање и напредовање, чине слику даншње Америке.
Постојање виших и нижих раса је процес који је историја забиљежила у феудалистичком систему, па се вјеровало да у капиталистичком друштву настаје доба једнаких људских права и слобода. Изгледа да се тај однос подвојености још одржава у најразвијенијој земљи свијета. Постојање виших и нижих раса и покрет за чистоту нације посебно је дошао до изражаја у нацистичкој Њемачкој, током Другог свјетског рата.
Аутор: Драгиша Дожић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
