Ми знамо ко смо: Краљ Никола I Петровић Његош – српски националиста и српски интегралиста

У години у којој обиљежавамо 180 година од рођења и 100 година од смрти посљедњег црногорског краља, Николе I Петровића Његоша — ваља се подсјетити његовог доживаљаја српског националног питања и српског интегрализма, уопште.

Српски националниста, у оном најчистијем лику, краљ (тадашњи књаз) Никола, припремајући се за ослобођење покорених српских крајева, у свом чувеном писму краљу Александру Обреновићу из 1902. у коме га упозорава на опасност која српским земљама пријети од црно-жуте монархије, истиче значај одржавања веза са Русијом али и синхронизованог дјеловања Београда и Цетиња гледе српског питања у неослобођеним крајевима: „Луд је и слаб ко се ње (Аустрије) боји, а зло је велико ако Црна Гора и Србија оставе своју браћу да страдају и да се плаше једне неопасне авети.” и даље: „Аустрију треба ћепаницом по зубима; треба је погледати око у око и чинити јој разумјети да смо се ријешили на све, да ће прије наше мило Српство бити наш гроб, него ли њен роб.”

Касније, године 1908. након несрећна анексије Босне и Херцеговине, Никола И пише прокламацију свом народу у којој тугује због наметнутих околности али и храбри српски народ у Црној Гори да, без обзира на безизлазни политички тренутак, не одустаје од своје браће и општег јединства: „Пред таквим злим удесом српскога племена стегните ваша јуначка срца, уз која горко плаче и моје за срцем Српства — Босном и Херцеговином. Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде; она ће учинити још чвршћом везе и залогу трајнога уздања у побједу Правде.”

Међутим, можда се Николин интегрализам јож боље огледа у његовим књижевним дјелима. Краљ Никола често куне српску неслогу и разједињеност узимајући их за извориште свих националних удеса: „Стара клетво, клетво строга,/ја и српски народ са мном/ већ исписмо срџбу Бога/ за грјехове почињене/ за потомства, за неслогу/да зар Србу Срб доскочи/зашто, рашта, вај по Богу?” (в. пјесму „Оливера”) и инсистира на јединству, рецимо у пјесми „Аве Цаесар! Моритури те салутант!“ из 1908. књаз Никола зазива Сунце да угрије подједнако све српске крајеве: и „српска поља” (војвођанску равницу) и „српска брда” (Црну Гору, средњу Србију и Херцеговину) и „српско море”, а онда, све заједно — „На Србе сунце, насмиј се мило, јер они јадни бар су јунаци…”

Овакви изводи (на које наилазимо и у писмима краљу Петру Карађорђевићу, говорима приликом маршева на Херцеговину, депешама намјесништву Краљевине Србије и сл.) демонстрирају карактер Николиног виђења националног питања. Он не одустаје од јединства и најудаљенијих крајева српства и инсистира на унифицираном дјеловању (културном, политичком, али и војном) свих Срба под куполом неба.

Данас, 100 година од његове смрти, када би се, којим случајем, сви ови наводи узели и, један по један, партикуларно представљали академској јавности (оном њеном дијелу који их, годинама, свјесно заобилази), сви ови који га највише бране и који му полажу заклетве, могли би да дођу до закључка да је краљ Никола био претеча идеје Српског света. И, заиста, уколико Српски свет јесте мисао о суштинском заједништву које превазилази ситносепаратне тенденције и логику профитерства политичких партија, својим дјелом, својом заоставштином, на крају, и својим завјетом, краљ Никола, можда више од свих других чланова његове светородне династије, јесте оставио уникатан аманет свим Србима да чувају народну слогу као једини начин опстанка.

Ових дана то и покушавамо, само заједно, од нас зависи — Ми знамо ко смо.

Извор: Ми знамо ко смо/Фејсбук

Прочитајте још:

Дубровник 1909: У част Матице српске у Дубровнику – Српска рапсодија, вијенац српских пјесама

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: