Да ли је победио Умар Кремлев?

Умар Кремлев је председник Међународне боксерске асоцијације .

Барон Пјер де Кубертен замислио је Олимпијске игре крајем 19. века као оживљавање такмичења које је донело славу старој Грчкој, са све више заборављеним двоструким мотивом: да брани спорт од политичких интереса и да слави аматеризам, пише у тексту Давида Салгуера (David Rubio Salguero) који је објављен на сајту https://www.insidethegames.biz/

Олимпијски покрет је имао превише контроверзних тренутака у својој историји, као на пример када је био гласноговорник нацизма на Играма у Берлину 1936. године, са Адолфом Хитлером на трибинама, иако је слика Американца Џесија Овенса како подиже песницу испред Нацистичког вође после победе на 100 метара отишао је у историју.

Бојкоти и политизација спорта

Блоковски бојкот Игара у Москви 1980. који су предводиле Сједињене америчке државе и реакција САД и Комонвелта на Игре у Лос Анђелесу 1984. остају анегдотски суочени са новом ситуацијом у којој само олимпијско тело ставља вето на земље због неспортских питања као што су Русија и Белорусије.

Веома брза реакција Међународног олимпијског комитета (МОК) на рат између Русије и Украјине у супротности је са млаким ставом организације коју предводи Томас Бах према оружаном сукобу између Израела и Палестине, неселективним бомбардовањем амбасада Израела, одговором Ирана са две десетине пројектила и дронове, или бомбардовање између Сједињених Држава и Хута у Јемену.

Међународни олимпијски комитет је постао још један актер на политичкој сцени, попут УН, НАТО, Европске уније или Организације уговора о колективној безбедности (Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Русија и Таџикистан).

Зар барон Пјер де Кубертен не би сањао о загрљају украјинског и руског спортисте? Или између Израелца и Палестинца? У овом циљу деполитизације спорта, Међународни олимпијски комитет је доживео очајнички неуспех, посебно током ‘нафркане’ „Бахове ере“.

Умар Кремлев, пионир

Други велики проблем је економски. У контексту у којем све мање земаља и градова жели да организује Олимпијске игре, питање аматеризма је заостало од кошаркашког ‘Дрим тима’ Сједињених Држава, са Мајклом Џорданом, Меџиком Џонсоном, Скотијем Пипеном, Карлом Мелоуном, Лари Бирд или Џон Стоктон, задивљени Играма у Барселони. Био је то тријумф професионализма на Олимпијским играма.

Питање које се поставља већ неко време је ово. Ако Олимпијске игре више нису професионалне, зашто сав новац иде Олимпијским комитетима, са МОК-ом на врху, наравно? Огромни рекламни уговори који искоришћавају имиџ стварних протагониста, стотине руководилаца који живе попут краљевске породице скоро три недеље у хотелима са пет звездица са четвороцифреним дневницима и телевизијским приходима који би могли да прехране читаве земље. Па, они који најмање виде новац су сами спортисти, у ситуацији која подсећа на гладијаторе у Колосеуму у старом Риму.

У овом сценарију, Умар Кремлев, председник Међународне боксерске федерације (ИБА), врло је јасан да спортиста мора бити у центру пажње, због чега је одлучио да професионализује аматерски бокс, што је изазвало буру у неким институцијама. . Олимпијске игре, које, зачудо, већ дозвољавају професионалним боксерима да учествују.

„Требало би да можемо да прехранимо своје породице и да зарађујемо од бокса. Могу категорички да кажем да ИБА треба да улаже у бокс, а не да зарађује од њега. Морамо наставити да својим акцијама доказујемо да бокс није само спорт који практиковано за здравље и кондицију, али да је то и средство напредовања за многе, може чак бити и каријера“, нагласио је он, изневши нове циљеве организације.

И… шта је са спортистима? Бивши светски шампион у боксу Рој Џонс млађи, на пример, има јасно мишљење. „Заиста сам задовољан што видим сјајан посао који ИБА ради. Спортисти се осећају сигурно и безбедно у ИБА. Са више новца од награда, моћи ће да постигну више, тренирају више и дају спектакуларније борбе“, рекао је Американац .

Кое најављује економске награде за Париз 2024

Овај рат против ИБА чак угрожава континуитет једног од најпроблематичнијих спортова Олимпијских игара у програму, од стране МОК-а на челу са „седмогодишњацима“ који су радознало усвојили ‘Миленијумску’ мајицу са брејкденсом у програму Париза 2024. њихов најновији допринос, док су неки чланови МОК-а за укључивање е-спорта у олимпијски покрет.

Највећи, најбржи и најјачи Кубертен… али нека лутка све то уради на екрану.

Одлука Кремљова и МОК-а да финансијски награде спортисте личила је на запаљене рогове Томасу Баху и друштву, али нова наредба сада не долази од Руса, већ од британског лорда који сања да наследи Немца на челу МОК-а: Себастијана Коа.

Председник Светске атлетике био је вешт колико и индивидуалиста. Двоструки олимпијски шампион је преко ноћи, без консултација са било ким, објавио да ће у Паризу 2024. олимпијски шампиони у свакој атлетској дисциплини добити 50.000 долара (46.647 евра), награду која ће бити задржана у Лос Анђелесу 2028. године, уз додатних 30.000 долара. (27.988 евра) за другопласиране и 20.000 долара за освајаче бронзаних медаља, укупно 2,4 милиона долара (2,24 милиона евра).

Многи спортисти подржавају Коеову одлуку

Спортисти су подржали идеју Себа Коа. Норвежанин Карлстен Ворхолм, актуелни олимпијски шампион и светски рекордер у трци на 400 метара са препонама, цитира АФП: „Искрено речено, све што се нуди у смислу награде добро је за спортисте, то је мотивација, тако да је веома важно да препознаје овај променљиви пејзаж“.

Катар Мутаз Еса Бархим, освајач златне медаље у скоку у вис на Токију 2020, слаже се са Скандинавцем. „Све што се нуди у смислу награде је добро за спортисте, то је мотивација. Ови спортисти заиста напорно раде и жртвују се и ова врста награде је веома важна. Новчана награда у атлетици се не може поредити са фудбалом или кошарком. на пример“, рекао је он.

Да ли је Кремљов био у праву? Хоће ли МОК предузети мере против Коеа и његове Светске атлетике као што је то учинио против ИБА? Апсолутно не, и ту постаје важна прва премиса политизације Олимпијаде. Кремљов је Рус, а Коу Британац. Господин који би, ако успе у балансирању, могао да председава самим МОК-ом. Тамо би имао потврду да је добро водио Олимпијске игре у Лондону 2012, где је био председник организационог комитета.

Ако су Игре велики економски бизнис на коме живи (и добро послује) цео олимпијски покрет у светским размерама, и ако су скоро потпуно изгубиле аматерски карактер који их је чинио магичним, укључујући Нејмара, Месија или Кристијана Роналда, зашто не дају свој успех спортистима чији имиџ плаћа целу забаву?

Критикован од стране међународних федерација

Одлука Себастијана Коеа нанела је ударац већини међународних спортских федерација. АНОЦА (Асоцијација националних олимпијских комитета Африке) описала је његов маневар као „одвратан“ и ова равнотежа да се дође до врха МОК-а могла би бити нарушена овим нападима мржње.

Контроверзно питање прокоментарисала је и Асоцијација међународних олимпијских федерација (АСОИФ), којом председава Франческо Ричи Бити. „Протеклих дана, чланови АСОИФ-а су изразили неколико забринутости у вези са саопштењем Светске атлетике. Овај потез подрива вредности олимпизма и јединственост Игара. Не можете и не треба да стављате цену на освајача златне олимпијске медаље иу многим случајевима , освајачи олимпијских медаља имају индиректну корист од комерцијалног спонзорства, а то игнорише мање привилеговане спортисте“, рекао је Италијан.

Чега се плаше ове федерације? Да ће снежна груда постати већа и да ће бити принуђени да плате спортисте? Хоће ли Цое на крају бити у праву? Ако је тако, Кремљов неће бити ђаво какав МОК мисли да јесте, већ визионар који је боље од било кога другог разумео да ако желите да стиснете спортисте, морате да им платите за оно што раде.

Фудбалери са уговорима вредним преко 10 милиона евра предају скоро три недеље каријере МОК-у и живе са доручком у Олимпијском селу. Зар нико не разуме да је ово глупост? Колико је МОК зарадио, директно или индиректно, од Нејмаровог присуства на Олимпијским играма у Рију 2016. продајом карата, телевизијским правима и правима на слику? Колико новца је добио бразилски играч?

Неједнакости међу спортистима

Још један важан детаљ је дубока неједнакост, јер МОК не награђује олимпијске шампионе финансијски, чиме се чува оригинални дух древних игара. Различите националне организације то раде, стварајући значајне разлике између земаља. Далеко од промовисања једнакости, амерички олимпијски шампион може добити вишеструко више за златну медаљу од оне из земље у развоју. Или неки можда не добију уопште ништа

На пример, три златне олимпијске медаље Шпаније на Токију 2020. подељене су на следећи начин: каратисткиња Сандра Санчез (ката) и пењач по стенама Алберто Гинес (комбинација) добили су укупно 94.000 евра, док су стрељачки тим Фатиме Галвез и Алберто Фернандез (Алберто Фернандез) тимска замка) однео кући по 75.000 евра. Да је тим освојио злато, сваки члан би добио 50.000 евра.

Биће награђени и тренери шампиона. Они ће добити 10% од сваке медаље коју освоје њихови спортисти, односно 9.400 евра за злато, 4.800 евра за сребро и 3.000 евра за бронзу, од чега ће се одбити порези који се примењују у земљи њиховог пребивалишта, јер нису -економски износи ослобођени пореза.

Шпанија је у доњем делу светске ранг листе по новчаном наградном фонду, испред земаља попут Сједињених Држава (31.600 евра за сваку златну медаљу, 19.000 евра за сребро и 12.650 евра за бронзу), али далеко иза 622.400 евра Сингапур добија само златне медаље, а следе Тајван (603.000 евра) и Индонезија (291.807 евра), како наводи Екпансион у чланку објављеном после последњих Олимпијских игара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: