Село

Хајдуци су узели кесу дуката да убију бега. Ноло и Крџа.

Ноло плав, белопут, плавих очију, вичан ножу.

Крџа, црн, преплануо, дрвосеча; на вашару за опкладу коња песнициом оборио.

Бегова кула опасана зидом високим три метра.

Осекли су, окресали јелику ,направили розгу. Попли се уз ња зид а онда је пребацили преко.

На њих је кренуо пас. Покушао да уједе Крџу.

Крџа га је дохватио за вилице И рашчеврљио их. Више није залајао.

На другом спрату куле горело је светло.

Уз јелику се попео Ноло.

У соби је бег свирао уз шаргије а двојица синова му лежала у крилу.

Није могао, није хтео да пуца.

Спустио се и рекао Крџи шта је видео. Рекао му да не може да пуца.

Крџа се попео и пуцао. Убио га је из џеферадара са два зрна везана ланцем,синџирлијом.

Док су бежали према завичају Крџа је рекао:

“Ја убих бега Ноло!”

“Уби Крџа.”

“А познаје ли ми се шта”

“Не богами”

После су се гусле докопале приче. Једни су певали да је бега убио Ноло други Крџа.

Потера је стигла сто година касније. Хрватско цвеће, јер песма се уз гусле преносила, прво је поклало те два фамилије.

Они који су преживели возом без возног реда стигли су у равницу. И у равници уз огањ је кажа о бегу наставила да траје.

Нолови су имали само њега једнога Милана. Нежног И једва очуваног. Ђед му није дао да ради. Да иде у њиву. Читао му је јуначке песме и спремао да буде школарац.

Крџини четири кћери. Из четвртог су их извадили из школе.

Садили су дуван а за то је требало чељади. Каква школа.

Најмлађа Милена и Милан су били врсници.

Расли су заједно.Играли се у пршини.Трчали сеоском џадом.

Гледала је у аутобус који га је возио у Паланку у гимназију. Испод јастука држала књигу прича коју је још као гимназијалац објавио.Читала опет и поново. А он је јурио даље све даље према великом граду. И Нови Сад му је био мали. Слутио је али никад није обратио пажњу на њене очи које су га пратиле.

Запослио се, оженио, добио сина, развео се али кад код је долазио у село она је гледала за њим.

На крају који увек дође, отишао у пензију, вратио се са машином. И рукописима у село, у стару швапску кућу.

Пензија му је била мала, оптерећена кредитима које је подизао да би школовао сина на приватној академији. И писао роман.Кућа запуштена.Без тоалета.

Живио је сам као бели монах. Веровао је да ће све оно што му је остало да напише ту написати.

Али све му је било тешко. Тешко му је било да разоре башту. Никад није орао. Тешко му је било да покоси двориште. Никад није косио. Није хтео да запати кокошке или козу. Тешко му је било да унесе дрва, да очисти шпорет.

А што је најгоре од свега, тешко му је било, тешко да пише. Он који се свега због писања одрицао.

А онда се једнога јутра на вратима појавила Милена.

Носила је она лонац са на купрешки начин укисјељеним млеком.Хтела је да га пита да му очисти кућу али се није усудила.

Кад се Милена са млеком појавила у његовој кући и кухињи пуној паучине, он врхунски стилиста који је налазио замерке Борхесу и Андрићу је схватио гледајући у смежурано лице сељанке да му је опростила.

Да му је опростила што је никад није волео.

Хтела је да га пита да му очисти кућу али се није усудила.

Гледају се и као да се питају ко је био убица: Ноло или Крџа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: