Маске су пале!

Пише: Дејан Цвијановић

Маске су пале!

Колико пута уназад 20-ак дана смо чули ову реченицу из уста наших политичких душебрижника или /и саопштења партија?

До сада су бацали коцкице, препливавали Рубикон, плашили нас потоњом уром, а сад су и маске дошле на ред.

Овај нови тренд ми звучи онако ШЕКСПИРОВСКИ, јако и драматично, славодобитно и гласно. Некако бих овај нови правац и назвао шекспировски, да та иста саопштења не делују комично, као сценарији за неку забавну емисију.

Маске су пале!

Покушао сам наћи порекло овог израза, нисам се пуно трудио, али оно што ми је запало за око јесте то да уз дефиницију маске увек иде и маскенбал, машкаре.

Фестивали који су стари колико и људска цивилизација. Под маскама, људи су славили неке битне датуме и догађаје. Обично су трајали пар дана, били су зачињени оргијама, опијатима и алкохолом. Свесно или несвесно, наши политички оци нам поручују да су протекле три денеценије биле један велики маскенбал, да све што је урађено није за право, него онако, за забаву и разоноду…

Ма шта нас брига, живот је маскенбал!

Маске су пале!

Кроз читав живот су ме пратили маскирани јунаци. У првим годинама живота, док су још могли да ми увале прицу да Деда Мраз постоји, дивио сам се херојима испод маски. Спајдермен, Бетмен, Капетан Америка и читава плејада добрица.

Како сам постајао старији, ови Марвелови јунаци су полако бледели, а на њихово место су дошли неки нови хероји. Наизглед без маски. Поручивали нам са ТВ-а или постера да су ту за нас. Гледали нас погледима вођа беспоговорних ауторитета, погледима визионара, а неки нас, онако ноншалантно, с руком у џепу, шетајући шумским путељцима, учили да година почиње јануаром.

Испоставило се да и ови јунаци имају маске. Вишеслојне, оне које се лако не скидају, које се не могу видети голим оком.

И ови јунаци полако бледе. Неких више нема, некима су маске пале, а богами се неки још увек упорно држе своје улоге маскираног јунака.

Маске су пале!

Да, господо! Маске су пале!

Некима су се маске само сутурале с лица, а некима су с главе морале бити стргнуте фантомке.

Ипак, не брину толико маске колико оно што се крије испод плаштова. Сви смо били сведоци колико дубоке џепове ти плаштови имају.Ко зна шта бисмо испод њих нашли.

Неки, нама познати посланици из скупштинских клупа, поручивали су да је Цар го!

Нешто сам скептичан. Нити је Цар го, нити су кардинали голи, нису голи ни дворски министри, па чак ни дворске луде. Време је да са маскама падну и плаштови.

Падају владе, пада информациони систем, падају маске. Изгледа да смо склони паду. Бојим се само да ће, кад паднемо, баш да боли. Сад само о томе размишљам.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: