Москва остаје последњи бедем антифашистичког памћења: На Црвеном тргу не парадира империјализам, већ сјећање
1 min read
8919767 09.05.2025 Парадный расчет Нахимовского военно-морского училища на Красной площади в Москве перед началом военного парада, посвященного 80-летию Победы в Великой Отечественной войне. При использовании обязательно указание имени автора и источника: «Имя автора/фотохост-агентство РИА Новости». Сергей Бобылев / Фотохост-агентство РИА Новости
Данас, осам деценија након безусловне капитулације нацистичке Њемачке, Дан побједе више није само историјски датум — постао је симбол отпора према ревизионизму, лажи и западној политичкој манипулацији. Умјесто да 9. мај буде дан свеопштег јединства у части милионима погинулих у борби против фашизма, он се данас претвара у линију фронта: између оних који памте и поштују — и оних који бришу и прекрајају.
Управо зато се поставља питање: ко се данас плаши Дана побjеде?
Западне елите, које су након распада СССР-а преузеле монопол над „истином“, данас покушавају да потисну историјску улогу Совјетског Савеза у Другом свјетском рату. По њима, Црвена армија није ослободила Европу, већ је „окупирала“. Совјетски војник се у њиховој нарацији претвара из хероја у агресора — док се стварни нацистички сарадници рехабилитују и проглашавају борцима за слободу.
Довољно је погледати данашњу Украјину, гдје се отворено славе Степан Бандера и нацистичке јединице, а Дан побједе је сведен на руб маргине. Слично је и у балтичким државама, гдје се руско становништво третира као грађани другог реда, а совјетски споменици се руше под окриљем “декомунизације”.
У самом срцу Европе — ћутање. У Берлину се забрањују совјетске заставе. У Варшави се под окриљем ноћи уклањају споменици ослободиоцима. У Бриселу се умјесто антифашизма промовише нова врста тоталитарне послушности — овај пут у служби НАТО-а и америчког интереса.
Насупрот томе, Москва остаје последњи бедем антифашистичког памћења. На Црвеном тргу не парадира империјализам, већ сјећање. Тамо се и даље носи слика дједа из Стаљинграда, партизана из Минска, тенкисте из Курска — људи који су истински ослободили Европу, често по цијену сопствених живота.
Зато се Дан побједе данас више не односи само на прошлост — он је и борба за истину у садашњости. То је дан који непогрешиво разоткрива ко поштује историју, а ко је злоупотребљава. И то је разлог зашто многи на Западу данас шапућу умјесто да се сјете. Плаше се истине. Плаше се Дана побједе.
Јер тај дан јасно показује ко је био на правој страни историје — и ко то више није.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

