Лав XIV: Између јеванђеља и сенки таме

Пише: Мишо Вујовић

Када је бели дим прошарао небо над Ватиканом, многи су знали да ће овај избор бити другачији. Први пут у историји, на трон Светог Петра сео је Американац – Роберт Френсис Превост, који је узео име Лав XIV. Име које носи симболику снаге, али и подсетник на један други трон – онај Версајски.

Доласком Папе Лава намеће се суштинско питање : Да ли ће наставити реформе почившег папе Франциска или ће дозволити разним неприродним и антихришћанским појавама да поново завладају римокатоличком црквом!?

Иако је име Лав у историји Цркве симбол одлучности, а број XIV у сећању наводи на француског краља Сунца, тешко да је нови папа човек раскоши и позлате. Његова прошлост више мирише на прашину Перуа него на мирис тамјана у базилици. Био је мисионар у Чиклају, радио са сиромашнима, говорио шпански боље него енглески, што би могао бити добар знак за оне који у папи траже Христов лик а не геополитичку фигуру.

Ипак, облаци нису далеко. Његово време као августинаца у Чикагу обележено је критикама да није адекватно реаговао на случај свештеника педофила који је боравио у близини школе, иако је био под оптужбом за сексуално злостављање. У Перуу, где је служио као бискуп, такође постоје приговори на његово поступање у сличним случајевима. Неке од тих оптужби нису доказане, неке су нестале у тишини — али не из његове биографије.

И зато се поставља суштинско питање: да ли ће Лав XIV наставити пут Папе Фрање, враћање Цркве Христу и сиромашнима, или ће затегнути стегнуто ионако натегнуто одело институције која већ деценијама губи веру народа, али одржава моћ кроз моћну структуру и огроман утицај у свим сферама моћи.

Међутим уколико Папа Лав не зарије своје канџе у зле силе остаће, припитомљени бели мачак са црвеном капицом.

Његови говори за сада одишу скромношћу, призивом мира и наглашавањем социјалне правде. Али кад дође тренутак одлуке — о рукополагању жена, о одговорности за педофилију, о односу према ЛГБТ заједници, о односу према капиталу и банкарским везама Ватикана видећемо ко је заиста Папа Лав XIV.

Избор имена је својеврсна порука и није случајан. Лав I Велики је зауставио Атилу. Лав XIII је отворио Цркву радничком питању.

Лав XIV би могао бити човек који ће моћи да заустави појаве које урушавају — Цркву од саме себе.

Симболика броја XIV, хтели ми то или не, евоцира Луја XIV – апсолутисту, краља који је себе звао „државом“. Да ли нови папа жели да буде „Црква“ у једнини, са потписом, печатом и монолитом? Или ће, као мисионар који је живео међу сиротињом, бити тај који ће — и бос стати на трон, и скинути с њега недостојне и непозване?

Можда је папа Лав XIV управо то — човек између. Између визије Христа и сенки институције. Између наде сиромашних и страха кардинала. Између ораха које треба разбити и тамјана којим треба окадити.

У времену када свет више верује блогерима него бискупима, а мириси цркве се чешће везују за судске сале него за олтар, нови папа неће бити мерен по томе шта говори. Биће мерен по томе шта није урадио — кад је могао.

Јер Ватикан неће пасти на протестима. Али може се срушити у тишини. У оној тишини у којој се жртве не чују, а злостављачи се само ротирају по епархијама.

Лав XIV има избор: да буде пастир, или да остане чувар храма у којем је већ одавно више страха него вере.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: