• Колумне
• Насловна

Мандат

5 година ‎ ИН4С

Присјетимо се само „прелијетања" од подгоричких одборника Кљајића и Губеринића, зетског Вујачића, никшићанина Драга Ђуровића, будванина Стевана Џаковића...

Емило Лабудовић

Неотуђиво право располагања мандатом до којег се дошло преко туђих леђа и о туђем трошку, извор је бројних злоупотреба и прекрајања не само односа снага у партији/странци већ и укуног изборног резултата. До тога нарочито долази у срединама и ситуацијама у којима је одлучујућа такозвана „игра малих бројева”, то јест мандат, два. Присјетимо се само „прелијетања” од подгоричких одборника Кљајића и Губеринића, зетског Вујачића, никшићанина Драга Ђуровића, будванина Стевана Џаковића… чије је „газдовање” мандатима корјенито мијењало однос снага у општинама и преко ноћи губитнике преводило у „побједнике”. Или чувеног „пресвлачења” опозиционих у дресове власти читаве једне партије са Дарком Пајовићем на челу. Лише посланика Срђана Перића који је часно вратио свој мандат.

Настојање неких да ојачају слободу и права појединца у односу на колективитет којем припада, односно одборника/посланика у односу на странку кроз такозване „отворене листе” не мијења суштину проблема. Како год да се у оквиру партијске листе дође до мандата, он је у највећој мјери резултат угледа, снаге и новца странке и, нарочито, њене позиције на политичкој позорници. А једна од основних одредница те позиције јесте да ли је одређена странка или коалиција на власти или у опозицији. Ту позицију својом подршком одређују грађани – бирачи и нико (подвлачим – нико) осим њих нема право да је мијења.

Слобода је, рекох, лимитирана и јасно дефинисана, законима и моралним нормама омеђена категорија. Она је у истој размјери и право и обавеза и нико, осим Бога, не може њоме неограничено располагати. Чињеница је да су одборници/посланици, осим што су политичари и јавни радници и људи са одређеним системом увјерења, схватања, идеала и свега онога што их чини индивидуама и личностима. Међутим, чињеница је да највећи број њих, осим дјелимично личним квалитетима, политичку профилацију и репутацију која их је довела до тог звања дугују – странкама. Зато би било политички (и морално) коректно наћи неку мјеру између права, слободе и обавеза које сачињавају мандат. Да се сачува право на индивидуалност и слободу увјерења али и обавеза да се, онда кад се та „индивидуалност” сукоби са партијским програмом и позицијом, мандат врати ономе ко је његов изворни власник. Само у случају да се посланик/одборник самокандовао, што у изборном систему заиста треба обезбиједити и олакшати као могућност, тим мандатом се може слободно располагати и једини корективни фактор је морална обавеза према онима који су га својим гласовима омогућили. А све дотле док су странке/партије „посредници” између бирача и „изабраних”, у најмању руку постоји морална обавеза да се та чињеница уважава и поштује. Не због странака/партија већ због оних чији интерес „изабрани” нсстоје да остваре и реализују „обнашајући” свој мандат. Примјер већ поменутог Срђана Перића није само частан изузетак већ и могуће правило и рјешење.