Мандат
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Слобода је слобода само ако је јасно дефинисана, прецизно омеђена и законом заштићена. У супротном, извор је анархије, насиља и – неслободе. Ово недвосмислено одређење границе између слободе и њене супротности је темељни принцип демократије, линија раздвајања између режима реда и закона и оних других у којима је слобода само жеља и фикција. Филозофи су се одавно сложили око тога да апсолутне слободе нема и да је она, изван личног доживљаја и перцепције, категорија понашања и вриједности која је омеђена бројним регулама и законима. Кажу да су само пјесници у својим фантазмагоријама власници апсолутне слободе.
Слобода није само омеђена законима и моралним кодексима, она је истовремено штићена и гарантована тим истим инструментима. А њен највиши гарант и штит је устав чија начела не трпе тумачења. Једно од темељних уставних начела грађанских друштава јесте да је појединац – грађанин неопозиви власник своје воље, својих увјерења, својих гледања на стварност, својих увјерења и својих заблуда. Наравно, само онда и само дотле док их не покушава силом наметати другима.
Полазећи од тог неспорног става, уставни судови више земаља које су правиле тек прве кораке у вишестраначку демократију, протумачили су да су изабрани представници народа апсолутни господари својих мандата. Став је брањен потребом да се одборници и посланици заштите од апсолутизма партија и странака и њиховог вођства. На први поглед, овом се тумачењу нема шта замјерити јер је ријеч о личној и слободи увјерења, што је неотуђво право појединца. Али, ово тумачење је неспорно само на први поглед и његова суштина се већ у старту коси са начином доласка до мандата. Изборни систем у Црној Гори, рецимо, подразумијева да пут до мандата води преко партијских листа. Ако оставимо по страни демократичност креирања одборничке и посланичке листе, неспорна је истина да иза ње стоји и обезбјеђује јој проходност снага утицаја партије/странке, њена организациона структура и не мала средства за кампању која она обезбјеђује. И, сад, ту лежи и апсурд читавог изборног система. Неко ко је статус одборника/посланика (нарочито оних нижерангираних на листи) стекао снагом и подршком странке и њене инфраструктуре, постаје апсолутни власник тог мандата и може са њим да чини шта му воља. Чак и да тргује са њим, да га „удаљи“ од изборне платформе и програма на којима је остварен и да на тај начин драстично промијени вољу оних који су листу подржали. А устави, такође, оне чијим се гласовима постаје одборник/посланик дефиниши као апсолутне носиоце суверенитета.
Неотуђиво право располагања мандатом до којег се дошло преко туђих леђа и о туђем трошку, извор је бројних злоупотреба и прекрајања не само односа снага у партији/странци већ и укуног изборног резултата. До тога нарочито долази у срединама и ситуацијама у којима је одлучујућа такозвана „игра малих бројева“, то јест мандат, два. Присјетимо се само „прелијетања“ од подгоричких одборника Кљајића и Губеринића, зетског Вујачића, никшићанина Драга Ђуровића, будванина Стевана Џаковића… чије је „газдовање“ мандатима корјенито мијењало однос снага у општинама и преко ноћи губитнике преводило у „побједнике“. Или чувеног „пресвлачења“ опозиционих у дресове власти читаве једне партије са Дарком Пајовићем на челу. Лише посланика Срђана Перића који је часно вратио свој мандат.
Настојање неких да ојачају слободу и права појединца у односу на колективитет којем припада, односно одборника/посланика у односу на странку кроз такозване „отворене листе“ не мијења суштину проблема. Како год да се у оквиру партијске листе дође до мандата, он је у највећој мјери резултат угледа, снаге и новца странке и, нарочито, њене позиције на политичкој позорници. А једна од основних одредница те позиције јесте да ли је одређена странка или коалиција на власти или у опозицији. Ту позицију својом подршком одређују грађани – бирачи и нико (подвлачим – нико) осим њих нема право да је мијења.
Слобода је, рекох, лимитирана и јасно дефинисана, законима и моралним нормама омеђена категорија. Она је у истој размјери и право и обавеза и нико, осим Бога, не може њоме неограничено располагати. Чињеница је да су одборници/посланици, осим што су политичари и јавни радници и људи са одређеним системом увјерења, схватања, идеала и свега онога што их чини индивидуама и личностима. Међутим, чињеница је да највећи број њих, осим дјелимично личним квалитетима, политичку профилацију и репутацију која их је довела до тог звања дугују – странкама. Зато би било политички (и морално) коректно наћи неку мјеру између права, слободе и обавеза које сачињавају мандат. Да се сачува право на индивидуалност и слободу увјерења али и обавеза да се, онда кад се та „индивидуалност“ сукоби са партијским програмом и позицијом, мандат врати ономе ко је његов изворни власник. Само у случају да се посланик/одборник самокандовао, што у изборном систему заиста треба обезбиједити и олакшати као могућност, тим мандатом се може слободно располагати и једини корективни фактор је морална обавеза према онима који су га својим гласовима омогућили. А све дотле док су странке/партије „посредници“ између бирача и „изабраних“, у најмању руку постоји морална обавеза да се та чињеница уважава и поштује. Не због странака/партија већ због оних чији интерес „изабрани“ нсстоје да остваре и реализују „обнашајући“ свој мандат. Примјер већ поменутог Срђана Перића није само частан изузетак већ и могуће правило и рјешење.
У противном, сам изборни процес губи смисао. Јер, докле год изборну вољу и изборни резултат нескривеном корупцијом могу преко ноћи да промијене један или два „прелетача/превртача“, чему онда избори? Чему онда читава изборна гунгула и скупа скаламерија кад неки тајкун осредњом„ инвестицијом“ у одборника/посланика сваки пораз оних које подржава очас може да претвори у „побједу“? Актуелни случај Будве, не тако давно Никшића и мало даље Подгорице, озбиљно упозоравају законодавце и уставобранитеље да још једном темељно сагледају питање мандата и располагања њиме. И нађу мјеру између права једних и права других, јер сукоб тих права слободу чини неслободом, демократију кесократијом а грађанина, тог апсолутног носиоца суверенитета, трећеразредним учесником изборног процеса.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
(од ономад)
..“Кня́зи бо не су́ть боя́знь до́брымъ дѣло́мъ, но злы́мъ…“
Закон се односи на дела, не може прописати осећања и мисли,
Има своје место свако, требало би да има, и Црква и Држава и Наука и Човек.
„Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије“ – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997…
…“Циљ науке није да упути у бесконачну мудрост, већ да ограничи бесконачне погрешке…“, Бертолд Брехт, немачки, Bertolt Brecht
…“За разлику од Цркве, која је призвана да буде небо на земљи (иако, наравно, на њиви Божјој, поред жита, има и кукоља), и да људе приводи Христу, Богу љубави, баш љубављу, а не инквизиторским насиљем, задатак државе није у томе да створи рај на земљи. Морални смисао постојања државе јесте употреба земаљских средстава, од права до силе, ради ограничавања зла и подржавања добра (Рим. 13,3–4). Како је говорио Владимир Соловјов:она не треба да покушава да створи земни рај него да спречи да на земљи не завлада пакао…“
То би требало да буде неспорно,
Да се подс(ј)етимо,
Пар ствари,
Неће бити да смо само ми у задњих сто година паметни а сви из генерација пре, који су стварали, будале.
Свака оријентација човека у простору тражи непромењиву тачку која је оријентир.
Па и код било ког озбиљног посла прво се усагласи терминологија и методологија.
А колико је животу озбиљно приступити?
Они наши раније су имали ту непромењиву тачку и била им је свима иста, заједничка.
Зато су били заједно. И Заједница.
Бог. Он и даље постоји и није се променио. Ми смо залутали.
Два људска бића од којих једно верује у васкрсење а друго не, не могу заједно прећи цео потребан пут при свим околностима које стоје.
Срећом по људско биће, по оба, битна особина Бога је да и лечи.
Слава Богу
„34. Не брините се, дакле, за сутра: јер сутра бринуће се за се. Доста је
сваком дану зла свога.“
„7. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не
бисте осуђивали невине.“
„21. Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и
Божије Богу.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 6:34,12:7,22:21)
ХРИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ, Јован Дучић
Видик се крвљу сав зарубио,
Први кос пева танко и тање.
Аждају Свети Ђорђе убио,
Сребрним копљем баш у свитање.
Крај цркве чемпрес црн загустио,
Христово јагње овца родила,
И Свети Марко орла пустио,
И Свети Тодор свог крокодила.
Голубица у сунцу синула,
Са лишћа капљу свете арије…
Два апостола туд су минула
С поруком сина чисте Марије.
Крај реке зраче бели кринови,
Пада сноп зрака с неба средине:
И сја ореол вечни и нови
Јагњета што гре преко ледине.
полицајац Вељко Раденовић+
…“Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду…“
Косовски божури – Ђенерале
https://www.youtube.com/watch?v=pnJLc0bKA8g
SLOBODA je i da individua bude SLOBODNA i imajuci IZBOR predje u drugu partiju ako mu ZAKON dozvoljavsa ,a slucaj sa Dzakovicem je SLOBODAN , MORAL je drugo pitanje i jedini zakon u ovom slucaju! Za mene je VECA NEMORALNOST od LIDERA koji su DZAKOVICU sto huskaju narod na njega ne osjecaju se ODGOVORNIM bar u dijelu njegovog izbora za poslanika itd,,,,,
Слобода како је то лијепа ријеч а никада је нијесмо имали ,никада у задњем вијеку,и када смо били у прилици да је добијемо без икаве тешкоће опет су је однијели ОСЛОБОДИОЦИ,а у овим крајевима саму су једини те исти били и остали „ослободиоци“!
Били су и други у ратове од Скдра па до Крфа и назад скоро до Штајерске,све су ослободили и нијесу се тиме ни хвалили нити то толико истицали!Ту слободиу народи који су је добили а вјековима били у ропству нијесу цијенили јер нијесу занли шта је слобода први су почели да је руше изнутра баш они робови слободе и нападју.
Тако су одмах након те велике слободе извојеване у Великом рату почели садашњи слободари да буне уз помођ страног новца из Италије па ево до туриста из те исте Италије пребољели од Короне причају исту причу о слободи и њиховом јунаштву.
Црна Гора уистину и не зна што је слобода ево скоро равно 80 година,није то мало а највише се у тим временима причали баш о томе и оваквој слободи.
Нико више не прича о слободи до нас о чојству јунаштву и поштењу то су највише израубоване ријечи овдје а нјихова демократија дође поврх свега тога као шлаг поврх неког колача као екстра намаз слатке лажи!
Сва историја демократске Црне Горе или Монтнегера и његове демонократије је стала у самом једном лику баш јуче иако није од јуче,тај човјек је типичан примјер и прави поредствник овог народа ,кда се ради о свим горе поменутим стварима од чојства до демократије.Типичан примјерак овог народа и ових владара од 12 јула 1941 године до данас или јуче 21,све ми је дозвоњена ако ми је на корист.Да је то појединац па би рекли добро десило се то али то је генрална слика овог народа, у којој се само убацује овај или онај малоумник коа назови неки вођа, имена нијесу уопште важна, јер сви од реда од најмањег чиновника до верховног блудника су вођени само једном мишљу,погађате којом ,ада наравно СЛОБОДОМ ,ко се за њу неби борио када је цијена толико велика!Колико је народа страдало војске и војника нема броја да би нам на крају ОСЛОБОДИОЦИ донијели ову и овакву слободу за коју треба само они да се боре, да им је ко не украде,а како се чини да је дошла та њихова ,али и наша слобода ,може станути само у једну врећу ,не у презимену стврно,него истински у једну врећу којом можеш све подмирити,
од стоке с житом до брашна за народ ,дроге за државу и новац за повлаштене и угледне борце за СЛОБОДУ и ДЕМОКРАТУИЈУ?
Ако када будемо мијењали симболе на застави морат ћемо умјето грба Немањића(мада овај бојом подсјећа на Византију) ставити врећу, или једноствно рупу нешто слично као Румуни нако свгавања Николаја Чаушеског!
Gospodine Labudoviću, odličan komentar… Svaka čast, komplimenti!?
P.S. „Budvanin“ i „Nikšićanin“, piše se velikim početnim slovom… a „budvanski“, „nikšićki“ – malim početnim slovom?… No, to i nije toliko bitno, bitnije je da je Vaš komentar na mestu… Pozdrav!?