Када су Жељко Комшић и Денис Бећировић отишли прије који дан у Лондон, да се сликају са Дејвидом Лемијем, наводно су камчили енглеску подршку „независности, суверенитету, територијалном интегритету и уставном поретку БиХ“. Не би ме изненадило, међутим, да је овај двојац без кормилара у ствари ишао да се договара о плану да се из Разједињених дејтонских ентитета прави депонија миграната које чак ни Уједињено краљевство не жели.
Подсјећања ради, Велика Британија је крајем деведесетих – упоредо са кампањом „хуманитарних интервенција“ против Срба – покренула план масовне имиграције, углавном из бивших колонија.
Званични циљ Тонија Блера било је повећање броја радника у доба успона глобализма. Незванично, идеја је била да се од Уједињеног краљевства направи „разноликија“ земља, јер је разноликост (diversity) наводно снага друштва.
Као да нимало нису пратили дешавања у Југославији и БиХ девесетих година, а камоли у њих били умијешани.
Занимљиво је да су идентичну политику масовног увоза „разноликих“ имиграната усвојили и Канада и Аустралија, а убрзо потом и САД, гдје је „разноликост“ постала примарни изговор. Додуше, већ 2002. је објављена књига у којој се имиграција отворено представља као начин да Демократска странка има већину заувијек.
Отуд анти-имигрантска политика Доналда Трампа и његових МАГА-републиканаца, која нема везе са наводном „ксенофобијом“ већ са спознајом да се ради о демографском инжењерингу Америке; што је још један концепт добро познат на нашим просторима.
Што се ЕУ тиче, њу је запљуснула плима имиграната негдје око 2015. и објаве Ангеле Меркел да ће отворити границе, цинично изманипулисане сликама утопљеника на турској обали.
Деценију касније, пара за неограничену социјалну помоћ придошлицама више одавно нема, а од „разноликости“ буквално не може да се живи на пијацама, у школама или у јавном саобраћају. И сад и ЕУ, и Енглези и САД хоће да се бар неких миграната отарасе.
Ту на ред долази БиХ. У протеклих пар мјесеци појавиле су се приче да Лондон или Брисел хоће да Сарајеву пошаљу десетине хиљада непожељних, у замјену за неке милионе евра и изградњу прихватних центара. Причало се чак да и Трамп хоће да депортује људе на ове просторе, мада су ми то људи блиски Мар-а-Лагу демантовали.
Да бисте разумјели кога британска влада сматра непожељним, имајте на уму да 1) нема кога не примају, и 2) да убице, силоватеље и серијске злостављаче дјеце неће да депортују у нпр. Пакистан или Уганду јер би им тамо била „угрожена људска права“.
Што би значило да могу у БиХ – или да Разједињеним ентитетима сљедује још гора категорија преступника и зликоваца.
Чак и да се ради о сасвим недужним људима, легитимним избјеглицама које су напустиле своје домове због рата и прогона (нпр. у „ослобођеној“ Сирији), од земље која не може себе да састави и помири интересе своја три народа било би ем глупо, ем безобразно, тражити да их прими.
За било какве паре.
<
Малић
Руководство РС је, срећом, категорички одбацило било какву могућност учествовања у Пројекту Депонија.
Предсједник Додик каже да је ријеч о 50.000 миграната и да је њихово присуство неприхватљиво, јер представља пријетњу за безбједност. И то би требало да буде то, нема консензуса и тачка. Само, откуд онда Бећировић и Комшић у Лондону?
Званично, садашња псеудосудска и медијска хајка на Додика и руководство РС води се зато што наводно поткопавају уставни поредак, иако га они једини бране од шмитовања преплаћеног њемачког туристе. Али се у посљедње вријеме чини да је прави разлог то што стоје на путу Лондону.
За то вријеме политичко Сарајево гледа да се огребе за подршку свом унитаристичком пројекту, а вјероватно и за коју фунту од планиране изградње прихватних логора.
Хоће централизовану државу, па макар она била и депонија!
Како ће Лондон, Брисел и Вашингтон да ријеше питање нежељених миграната је њихов проблем. Српска и Федерација имају својих проблема напретек, а за многе од њих могу да захвале управо страним „добронамјерним душебрижницима“.
Колико год пара да понуде за Пројект Депонија, та понуда је непристојна – и априори неприхватљива.
