Маладилем шукаре Ромеја

За Јевреје се каже да су били вјековима најпрогоњенији народ на свијету, а данас Јевреји прогоне неке друге народе. И свако поднебље има своје прогоњене и своје прогониоце, и ту је историја мало шта промијенила. Осим, можда, средства и методе прогона. Прогонили су и нас Србе. Одасвуд. Палили сљемена, растурали огњишта и угарцима са њих на остацима нагорелих зидова цртали каме, бодљикаву жицу, и исписивали језиве пароле попут оне „Србе на врбе“. Србе прогоне и данас, гасе им огњишта, руше им цркве, затиру гробове, а ни многи други народи нијесу поштеђени. Само њих, најпрогоњенији народ на свијету, нико не помиње. Као да их или не рачунају у народ или се њихов прогон сматра пожељним, нужним и некажњивим. А њихове черге, њихова климава кола, раштимовани „кари Шабанови“, њихова никад завршена путовања, ватрена крв и непоновљиве пјесме на мјесечини со су свјетске културе и умјетности. О Циганима, или данас еуфемизованим Ромима, је ријеч. А данас је Света Бибија, њихов светац заштитник и њихова слава.

Никад нисам заборавио да сам најљепше дане дјетињства провео поред њихове черге коју су „стриц“ Идриз и „стрина“ Санија сваког прољећа и јесени разапињали у лугу испод наше куће. Њихово двоје дјеце, онако мусава и подерана, била су за мене ликови из бајки и у свему сам им се дивио и, искрено, завидио им. Тада ме је дотакла и заувијек освојила њихова топла, широка и срдачна душа. И данас, кад год ми на улици приђе неко црнпурасто, мусаво али као мед слатко дериште, са очима као два угљена из којих просто блијешти сунце, не могу а да не удијелим нешто ситнине. И знам да гријешим, и знам да то не само што не решава њихов социјални статус већ је, најчешће, само израз савременијег обрасца робовања и искоришћавања дјеце, али ме увијек дубоко под ребрима заштите бистре окице „Славка“ и „Славице“ (тако су их звали због мене) окице пуне југа и неке необјашњиве сјете која их је надајала толином.

Још од Лорке и његовог „Циганског романсера“ наовамо, па Пушкина и многих других, свјетска литература просто је инфицирана њиховим никада до краја схваћеним животом, њиховим бескрајним лутањима. Најљепше баладе, најљепше пјесме уз гитару настале су поред њихових ватри, док су гараве плесачице својим босим ногама, лепршавим сукњама и очима из којих је исијавала неостварена љубав, мутиле памет и разносиле срца. Али, то никад није, а на жалост није ни данас, било довољно да тај изузетно племенит, поносан и честит народ буде прихваћен. Не, одувијек је било оно да је „псима и Циганима пролаз забрањен“, с тим да су овом списку често додавани и Срби.

Мало шта се, на жалост, промијенило у њиховом статусу и у овом вијеку. Они су и данас на маргини друштва, непожељни и несхваћени, одбачени и неприхваћени. Али, они, навикли да трпе и без роптања гутају гуке свог горког живота, ходају ведри под намрштеним небом, са очима пуним сунца и кад падају кише и вију сњегови. И данас, на њихов велики празник, желим да се присјетим и подсјетим једног графита из Алексинца, засутог НАТО бомбама 5. априла 1999. године. Кривудавим рукописом, али чистим и искреним словима, угарком са једне њихове срушене кровињаре, писало је: „Браћо, Срби, Цигани су с вама“!

Било је у тим тешким данима и других пријатеља који су били на страни нашег ни кривог ни дужног стријељаног народа, али искренију подршку нијесам срео. Јер, дошла је са сред срца народа који зна шта је патња и како се кроз њу пролази уздигнуте главе.

Браћо, Цигани, срећан вам празник и нека над вашим бескрајним путевима вјечито сија сунце.
„Маладилем шукаро Ромеја“ (Срећем драге Цигане)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: