• Издвојено
• Наша Србија

Из пепела до вечности: На данашњи дан спаљене мошти оца српске државотворности Светог Саве

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Свети Сава

На данашњи дан, 1594. године Турци су спалили мошти оца српске државотворности Светог Саве и првог српског архиепископа на Врачару у Београду.

Спаљивању моштију Светог Саве, 359 година послије његове смрти, претходио је устанак Срба у Банату под епископом банатским Светим Теодором Вршачким, у којем су устаници носили иконе Светог Саве.

Турски султан Мухамед Трећи наредио је Синан-паши да по сваку цијену угуши побуне Срба, а овај је, знајући да до гроба Светог Саве у манастиру Милешева ходочасте чак и мухамеданци, па се потом враћају вјери предака, наредио да се пренесу мошти у Београд и спалио их.

У народу је тада настала пјесма:

,,На Врачару Синан виче:
гори, гори, свештениче;
то си од нас заслужио
што си рају просветио”.

Спаљивање је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија. Мошти Светог Саве биле су, према ријечима историчара, „извор српског државног легитимитета” и „симбол српских традиција о држави и независности“. Како биљеже савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео просветитеља српског био је разнет на све стране.

Подсјетимо на Матијине стихове

Кад је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Свети Сава отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: