Ликвидација и начин на који су ликвидирана деца… Једноставно човеку пукне срце и мозак.
Пише: Владимир Судар
Мислим да се овој рестаурацији фашизма треба задати један жестоки ударац у око, да заболи, каже славни хрватски и југословенски режисер, аутор „Окупације у 26 слика“, „Пада Италије“, „Вечерњих звона“, „Тестамента“…
Славни хрватски и југословенски режисер Лордан Зафрановић, члан жирија овогодишњег Феста, уочи отварања најпознатијег филмског фестивала у Србији каже да се у односу на први Фест није много тога променило.
Он је говорио о свом филму „Деца Козаре“.
„Тај је филм напрасно прекинут ратом. Били смо већ у припреми. Арсен Диклић је написао заиста изузетан сценарио.
Страшна сага о злу, а и страшна сага о добру, јер ту се појављују добри људи који спасавају ту децу. Мени се чини да је то један од мојих филмова који би желео да упозори поново на то зло, и то преко деце. Ликвидација и начин на који су ликвидирана деца… Једноставно човеку пукне срце и мозак. Сваки пут кад размишљам о том будућем филму, мислим да се овој рестаурацији фашизма треба задати један жестоки ударац у око, да заболи, а мислим да тај филм то може.
Блајбург, 2008.
Да ли сте уверени да уметност то може, или то ипак треба да је на терену прагматике и политике?
„Ја сам био разочаран овим ратом, који је био готово по истом сценарију као и четрдесет прве. У филму ‘Тестамент’ сам доживео катарзу. Схватио сам да наши филмови врло мало могу да утичу на политику и на ратове. Био сам разочаран, хтео сам у једном тренутку да напустим и филм — зато се тај филм зове ‘Тестамент’ -мислио сам да ће ми бити последњи. Нисам могао више ништа друго да радим, осим да се вратим сликарству, али више није ишла техника, тако да сам се поново вратио филму. Преко сценарија Видосава Стевановића ‘Острво Балкан’ управо смо хтели да направимо велики филм о рату, који је био овај последњи“.
У тим великим причама о добру и злу, којих је на Балкану много, шта треба учинити да сегмент добра буде доминантан? Може ли то обичан човек, и ко заправо опредељује све те приче?
„Поред свега што радим, моја друга страна је оптимистична, иначе не бих могао да се бавим филмом и уметношћу да то није пут према некој срећи. Увек сам правио филмове који почињу са изузетном срећом – широко, велика музика, лепи људи, красни градови, и онда уђе тај црв зла и то све уништи. Од почетка сам се бавио тиме зашто је то тако, зашто та лепота и сарадња и договарање и разумевање не могу да се наставе, зашто се у једном тренутку створи ситуација у којој све експлодира и онда зло овлада, и то стравично на овим подручјима. То је моја тема, и увек постављам пре филма питање да ли ћу то на неки начин решити или нећу. Врло је тешко то објаснити. Написане су хиљаде књига о томе, направљени су велики антиратни филмови о томе, а и даље су, као што видите, у свету страховити ратови“.
Прича о вама природно почиње том култном „Окупацијом у 26 слика“. Тада је то била уметничка метафора једног злога времена. Данас, неколико деценија по снимљеном филму, да ли је то само метафора или се може читати као врста опомене, документа итд?
„Кад смо радили филм из четрдесет прве, то је ‘Окупација’, мислили смо на свет који нас окружује, у ком живимо, иначе не бисмо то обрадили. Филм је савремен увек. Ако није, онда је он само пуки документ и ништа више. Ту је био (Мирко) Ковач, и ја, и Филип Давид, и Данило Киш који су сарађивали. Ту је био и Ранко Мунитић. То је била једна доста снажна екипа из тог времена. Сви смо мислили — даћемо један крик против онога чиме смо окружени. Није овај национализам од јуче и биће га дуго. Према томе, опасност да се тај национализам претвори у нешто у шта се претворио четрдесет прве или у овом новом рату сада, увек је ту“.
Ви ћете се борити против тога увек?
<
„Наравно, кад је то моја тема. Једноставно мене то зло фасцинира, јер једноставно не могу схватити да то људско биће, које постигло то што је постигло до данашњег дана, тај развој који је фасцинантан, да су у једном тренутку и у науци и музици и у сликарству и у свим сегментима људског деловања постигнути неки изузетни резултати, али у тим резултатима се налази историја зла која стално иде паралелно“.
U današnjoj Hrvatskoj očekivao sam da se katarzom izađe iz toga. Ima nešto bolesno u tome. Psihijatri bi mogli protumačiti o čemu je riječ, od individualnih pojava do masovnih, na stadionima“. Kolike su bile šanse Okupacije u 26 slika da osvoji Oskara za najbolji strani film? „U Miločer, gdje sam s Mirkom Kovačom pisao scenarij za Pad Italije, nazvao me moj producent Suljo Kapić i rekao mi uzbuđeno: ‘Imamo velike šanse za Oskara, javili su mi se Dan Tana i Karl Malden, koji je tada predsjedao Akademijom. No, traže da se scena u autobusu sa sedam minuta skrati na dvije, jer će inače žensko glasačko tijelo Akademije izaći s projekcija.
Ako to učinimo, Oskar za najbolji strani film je naš.’ Kovač i ja smo bili mladi, puni sebe i zaključili da ne pristajemo na taj ultimatum. Mislili smo bahato i naivno: ma snimit ćemo još filmova, bit će Oskara! Rekli su nam da smo ludi, Malden je bio jako razočaran. I kad je došlo do projekcije, dogodilo se da su žene ogorčeno izlazile s projekcije. Je li mi danas žao? Ne znam. Inače, postoji anegdota u vezi Oskara. Tek smo Grlić i ja završili FAMU i vratili se iz Praga u Zagreb, kad je na Velesajmu organizirana velika američka izložba. U staklu je bio izložen Oskar, mi smo ga zadivljeno promatrali i tada sam rekao: Rajko, zapamti ovaj trenutak, nikad nećemo biti bliže Oskaru!“.
O, lažilazmišljaču, su čim ti razmišljaš, kada ti je sva pamet na stidno mjesto zdenuta.
Žvalaš taj sendvič, dupetom lazmišljš, glavu si nekud pogubilo, crni kukavče.
.. Nije tebi da se penješ uz ovo uže.
Pašćeš na guzicu, mozak ćeš pomeriti, jado!
Ti si jedna obicna neznalica, posto nista ne znas o istorijskim dogadjanjima, a prosipas otrcane fore i komunisticku propagandu, sprovodjenu u cilju nametanja laznog bratstva i jedinstva. Zato, nikad neces moci da zaista razmisljas, nego samo da lazmisljas (razmisljanje o lazima).
I mi i Hrvati treba da smo srecni sto postoje ovakvi ljudi. Samo ih treba bolje razumjeti i isticati kao borce za dobro i protiv zla. Nazalost, vecina Hrvata je jos neotrijeznjena i bezosjecajna prema nevidjenom, pocinjenom zlu. Valjda zato sto ih niko nije kaznio, pa su se najgore ponijeli prema onima,, koji su im hriscanski prastali i donosili, slobodu, drzavu. Slicno rade i Montenegrini. Kad djavo udje u covjeka, postane mu taj djavo blizi od brata.
http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/lordan-zafranovic-i-danas-se-pitam-zasto-se-hrvatska-vec-jednom-ne-ogradi-od-tog-zla/
Trenutak kada sam bio najbliže Oskaru
U današnjoj Hrvatskoj očekivao sam da se katarzom izađe iz toga. Ima nešto bolesno u tome. Psihijatri bi mogli protumačiti o čemu je riječ, od individualnih pojava do masovnih, na stadionima“. Kolike su bile šanse Okupacije u 26 slika da osvoji Oskara za najbolji strani film? „U Miločer, gdje sam s Mirkom Kovačom pisao scenarij za Pad Italije, nazvao me moj producent Suljo Kapić i rekao mi uzbuđeno: ‘Imamo velike šanse za Oskara, javili su mi se Dan Tana i Karl Malden, koji je tada predsjedao Akademijom. No, traže da se scena u autobusu sa sedam minuta skrati na dvije, jer će inače žensko glasačko tijelo Akademije izaći s projekcija.
Ako to učinimo, Oskar za najbolji strani film je naš.’ Kovač i ja smo bili mladi, puni sebe i zaključili da ne pristajemo na taj ultimatum. Mislili smo bahato i naivno: ma snimit ćemo još filmova, bit će Oskara! Rekli su nam da smo ludi, Malden je bio jako razočaran. I kad je došlo do projekcije, dogodilo se da su žene ogorčeno izlazile s projekcije. Je li mi danas žao? Ne znam. Inače, postoji anegdota u vezi Oskara. Tek smo Grlić i ja završili FAMU i vratili se iz Praga u Zagreb, kad je na Velesajmu organizirana velika američka izložba. U staklu je bio izložen Oskar, mi smo ga zadivljeno promatrali i tada sam rekao: Rajko, zapamti ovaj trenutak, nikad nećemo biti bliže Oskaru!“.
O, lažilazmišljaču, su čim ti razmišljaš, kada ti je sva pamet na stidno mjesto zdenuta.
Žvalaš taj sendvič, dupetom lazmišljš, glavu si nekud pogubilo, crni kukavče.
.. Nije tebi da se penješ uz ovo uže.
Pašćeš na guzicu, mozak ćeš pomeriti, jado!
Koja je razlika između ustaštva i četništva?
Ne možeš se borit protiv jednog a protiv drugog ne, ili ga favorizovat.
Cetnici nisu imali logore za djecu i Jasenovac.
Ti si jedna obicna neznalica, posto nista ne znas o istorijskim dogadjanjima, a prosipas otrcane fore i komunisticku propagandu, sprovodjenu u cilju nametanja laznog bratstva i jedinstva. Zato, nikad neces moci da zaista razmisljas, nego samo da lazmisljas (razmisljanje o lazima).
Kapa dolje
E kad bi bílo vise ovakvih Lordana,moglo bi se zauztaviti divljanje ustastva ponovo.
I mi i Hrvati treba da smo srecni sto postoje ovakvi ljudi. Samo ih treba bolje razumjeti i isticati kao borce za dobro i protiv zla. Nazalost, vecina Hrvata je jos neotrijeznjena i bezosjecajna prema nevidjenom, pocinjenom zlu. Valjda zato sto ih niko nije kaznio, pa su se najgore ponijeli prema onima,, koji su im hriscanski prastali i donosili, slobodu, drzavu. Slicno rade i Montenegrini. Kad djavo udje u covjeka, postane mu taj djavo blizi od brata.