Црква Светог Арханђела Михаила у Тубравићу, позната и као Ваљевска Грачаница, која је по једним изворима настала половином 15. вијека, а по другим раније, данас је руком обичног човјека, комплетно под водом, једино још купола коју је подигао свети владика Николај Велимировић пркоси “људској” вољи.
Стражари ове светиње, вјерници, 24 сата у дежурствима са обале читају молитве за спас Грачанице, док са друге стране вјерни народ протествује испред зграде српске Владе у Београду против потапања задужбине Немањића.
Литија за спас Ваљевске грачанице, одржана је јуче у Београду.
Литија је кренула од угла Немањине улице и Књаза Милоша, и стигла је до Патријаршије.
Вјерници су очекивали да им се, макар овог пута, обрати патријарх Иринеј, али као и током прошлог сусрета са патријархом остали су ускраћени да чују поглавара СПЦ,
Прије доласка литије патријарх је кренуо у Саборну цркву на службу, док га је полиција „чувала” од вјерника.
Иначе, слични сценарио се догодио и током прошлонедјељних протеста, када су се вјерници сусрели на улазу у Патријаршију са патријархом. Затечен, он је заћутао пред вјерницима незадовољним због потапања Ваљевске Грачанице. Саслушао је вјернике који су негодовали а затим је, без и једне ријечи, кроз кордон полиције прешао у Саборну цркву.
Усмјерена енергија, воља и нада да се спасе ваљевска Грачаница, која је између осталог, осамдесетих година прошлог вијека проглашена за споменик културе од историјског и друштвеног значаја, по свему судећи не могу да надјачају намјеру, неког…кога, вријеме ће рећи, да се она потопи.
Оправдање за овај чин, наводно, како је недавно изјавио за медије Миодраг Марковић, директор ЈП “Колубара” Ваљево, је пројекта, један од најважнијих у Западној Србији у који је уложено, како он тврди, скоро 80 милиона евра.
<
“Акумулација Ровни је државни пројекат, један од најважнијих у Западној Србији у који је уложено скоро 80 милиона евра. Било какав покушај пражњења акумулације је немогућ из више разлога. У акумулационом језеру налази више од 12,5 милиона кубика воде, која је заустављена циљано да би се спријечио поплавни ударни талас према Ваљеву“, правда чин потапања Марковић додајући да пражњење акумулације није чак ни предвиђено да се ради тако да је током пројектовања и пуњења акумулације предвиђено и потапање цркве.
Ваљевска епархија апеловала је да се акумулација не пуни до пројектованог врха, како би се спасла црква, али њихов апел није уважен.
Међутим, план потапања Грачанице није од јуче, он датира 25 година уназад, односно од момента изградње акумулације Ровни. Тада је договорен споразум са црквом о измјештању ваљевске Грачанице. Ипак, измјештање Грачанице није било могуће, наводно, због материјала од којег је сазидана, па је 2003. године владика шабачко- ваљевски Лаврентије дао сагласност за потапање цркве и размјену непокретности, изградњом нове цркве изнад акумулације.
Са потопљеном Грачаницом потопљени монашки гробови и праисториско гробље
Током археолошких истраживања која су рађена 2012. године, археолози Завода за заштиту споменика културе успјели су да дођу до значајних открића, испод остатака најстаријег манастирског конака нашли су, по свему судећи, праисторијско гробље.
Они су утврдили да је конак подигнут на гробовима старијим од цркве, а постоје одређене претпоставке да хумке потичу из праисторије, јер су покојници сахрањени у правцу запад – исток, супротно од православних обичаја, казао је том приликом археолог Радивоје Арсић, директор Завода за заштиту споменика културе из Ваљева.
„У гробовима смо затекли алатке од кремена, што наводи на сумњу да је тај локалитет употребљаван за неке сакралне потребе, још од праисторије“, казао је он.
Такође, поред саме цркве, археолози су у том периоду у више наврата открили скелете на гробљу из средњег вијека. Гробље је постојало бар три вијека, у време бивствовања манастира, којег су завојевачи више пута рушили и палили.
Новинару ИН4С стражари Грачанице су рекли да око саме светиње је сахрањено више стотина монаха које су погубили Турци у нападима на манастир из више наврата кроз период отоманске окупације.
Ваљевска Грачаница датира из времена Отоманске империје
Као манастир, Грачаница се помиње у турским пописима из 1560. године, али поједини гробови и дјелови конака у непосредној близини свједоче да црква потиче из 15. вијека. На мјесту старог манастира подигнута је скромна црква вјероватно прије 1926. године благословом и залагањем епископа Николаја Велимировића. Први писани податак о грачаничкој цркви оставио је Јоаким Вујић 1826. године свједочећи да се у Грачаници : “находи једна нова церква. Основатељи ове церкве јесу г. Вукосав Веселинович и Милосав Томич, који су сопственим њиовим иждивенијем ову церкву созидали, храм је церкве свјати Михаел Архангел”.
2 thoughts on “Молитве поред Грачанице 24 сата, литија Београдом: Остала само купола св. владике Николаја (ВИДЕО)”
Коме је пошао патријарх да се моли? Којему Богу? За који народ? За онај народ који вири са литијским иконама иза кордона полиције? Има ли већег апсурда?
Бог је рекао у Откровењу: У задње вријеме доће Антихрист. Можда није дошао лично али његови заступници, “у јагњећој кожи” (а Јагње је Христ, стога: у мантијама), већ раде његов посао: можда је то оно што Бог хоће да данас видимо? Можда је то неко добро ако га има у овим стравичним догађајима кад сами потапамо себе, свето у себи, своју прошлост, своју културу, свој идентитет. Можда смо, ово нешто размишљам јер не знам више шта да мислим, хтјели да и владике обоготворимо као што то радимо са вођама, хтјели смо да они за нас мисле, да се они за нас моле, да су они паметнији и бољи од нас – и ту би посустао наш труд. Стално хоћемо да неко други носи наш терет, а ако се сјетимо Великог Инквизитора код Достојевског – управо се он тиме хвалио: како је људима била несносна њихова слобода и он је за њих понио, он им је говорио када да једу и шта да чине. А личност је слободан човјек, човјек који сноси одговорност за себе.
Можда је зато све: да можда сазримо као хришћани, и да научимо да носимо што је наше и не дајемо другом, да се не поуздамо у другог човјека него само у бога. Можда смо били кренули тим путем: да од патријарха и владика направимо папу, безгрешног папу, а они преко “послушања” да нас држе у потпуној контроли.
Јер послушање, које је у цркви задњих година јако актуелно, је смишљено да би неки монах напредовао а не зна како, а не да се то злоупотребљава, као сада, када се од монаха, монахиња и свештенства тражи завјет ћутања.
Не смије се ћутати пред злом!
Пише у Новом завјету: ако вас ко другачије учи, макар био и анђео са неба – ово треба стално имати на уму – нама је Христ Бог а не попови, попови су само људи, једнако склони и гријеху и погрешној процјени. Само што су последице њиховог гријеха теже јер доносе саблазан људима.
Жалосно је то како су и патријарх, и наш митрополит и још пар владика – сви су они ученици Аве Јустина и сви су они били у том Ваљеву, Ваљеву аве Јустина и владике Николаја – и ништа. Ништа им није пријенуло, не личе они ни на њих ни на Христа. Можда су стварно задња времена.
Али ако су задња не треба се предати. И не треба пустити светињу да буде уништена. Држати главу над очајем! Овом народу никада није фалило пркоса!
Коме је пошао патријарх да се моли? Којему Богу? За који народ? За онај народ који вири са литијским иконама иза кордона полиције? Има ли већег апсурда?
Бог је рекао у Откровењу: У задње вријеме доће Антихрист. Можда није дошао лично али његови заступници, “у јагњећој кожи” (а Јагње је Христ, стога: у мантијама), већ раде његов посао: можда је то оно што Бог хоће да данас видимо? Можда је то неко добро ако га има у овим стравичним догађајима кад сами потапамо себе, свето у себи, своју прошлост, своју културу, свој идентитет. Можда смо, ово нешто размишљам јер не знам више шта да мислим, хтјели да и владике обоготворимо као што то радимо са вођама, хтјели смо да они за нас мисле, да се они за нас моле, да су они паметнији и бољи од нас – и ту би посустао наш труд. Стално хоћемо да неко други носи наш терет, а ако се сјетимо Великог Инквизитора код Достојевског – управо се он тиме хвалио: како је људима била несносна њихова слобода и он је за њих понио, он им је говорио када да једу и шта да чине. А личност је слободан човјек, човјек који сноси одговорност за себе.
Можда је зато све: да можда сазримо као хришћани, и да научимо да носимо што је наше и не дајемо другом, да се не поуздамо у другог човјека него само у бога. Можда смо били кренули тим путем: да од патријарха и владика направимо папу, безгрешног папу, а они преко “послушања” да нас држе у потпуној контроли.
Јер послушање, које је у цркви задњих година јако актуелно, је смишљено да би неки монах напредовао а не зна како, а не да се то злоупотребљава, као сада, када се од монаха, монахиња и свештенства тражи завјет ћутања.
Не смије се ћутати пред злом!
Пише у Новом завјету: ако вас ко другачије учи, макар био и анђео са неба – ово треба стално имати на уму – нама је Христ Бог а не попови, попови су само људи, једнако склони и гријеху и погрешној процјени. Само што су последице њиховог гријеха теже јер доносе саблазан људима.
Жалосно је то како су и патријарх, и наш митрополит и још пар владика – сви су они ученици Аве Јустина и сви су они били у том Ваљеву, Ваљеву аве Јустина и владике Николаја – и ништа. Ништа им није пријенуло, не личе они ни на њих ни на Христа. Можда су стварно задња времена.
Али ако су задња не треба се предати. И не треба пустити светињу да буде уништена. Држати главу над очајем! Овом народу никада није фалило пркоса!
Николић предсједник, Вучић премијер, Иринеј Гавриловић патријарх – комбинација за пропаст српства. Куку нама док они буду имали било какву функцију.