Пише: Славиша Чуровић
Кажу да онај ко се учи на сопственим грешкама није баш паметан, да ублажим израз, а онај ко учи на туђим да има добру памет, да тако кажем.
У Црној Гори памет је средство којим маше готово свако, са тим да није баш упутно провјеравати исту јер је обично то АКСИОМ којим свако појединачно располаже као једином истином.
Генијална је наша ситуација, политичка, друштвена, социјална и свака друга, јер се ево договор око формирања Владе не назире ни онда када је свако имао право да покаже своју памет и одбрани свој став, прилично слободно и ” релаксирано “.
Али након избора и даље баш свако вуче куда мисли да треба, ношен сопственим генијализмом, одмах се отровне стрелице одапињу, а да битка није ни почела и то тамо гдје битке ни не би требало бити, већ договора.
Али како не знамо сами то да урадимо, ослушкујемо глас Великог брата, који ће им тако паметнима објаснити куда треба да плови наш брод. Исти онај и онакав који нема ни компаса ни радара, а навигацију ни не познају они који њим управљају. Дакле, пловимо на слијепо и ловимо у мутном. Нема шта, одиста задивљујуће!
За то и такво стање у друштву је крив СИСТЕМ, чије постојање је упитно, јер тај и такав накарадан систем размишљања и дјеловања је у најмањој држави Западног Балкана баждарен од 1945.па до 2020.
Пуних 75 година се кроз трновит пут бирократије пробијала само она особа која је знала да ћути, клима главом и пљеска на сваки говор било кога изнад.Квалитет више је био апсолутни полтронизам, а главна ствар је била ” доћи до скута оног главног”.
Темељ овога ужаса је био специфични црногорски комунизам, тако сличан руском царистичком претходнику ( По коме је и наше Књажевство па и Краљевина прављена! ) а зидови су грађени флоскулама о надчовјецанској храбрости наших предака који никоме нису климали главом.Сем Господару.
Ономад, у 19. вијеку и почетком двадесетог.
Племенска структура друштва је остала нетакнута и касније, задржавши примитивно размишљање да је свако појединачно најбољи и свако други најгори. Али и да се може увијек бити непокоран, кад има ко да нас научи непокорности, обично какав вођа једне или друге групација племена или какав глас са стране који боље од свих нас зна све. Који не запиткује Господара шта и како да мисли него му “каже” шта и како. То је довело до негативне селекције која је убрзала суноврат друштва неопрезно гајећи тезу да мислити ништа нико не треба, већ да се извршава наредба ” одозго ” јер ти ” одозго ” све најбоље и знају, а ту су ПО ПАМЕТИ. Коју им донесу на тацни, однекуд.
И до чега смо дошли ? Говоримо о напретку друштва, а бусије су заузете и прије него је до разговора дошло. Свако све зна најбоље, а онда се појави глас преко океана и ми думамо шта је хтјела рећи та сила која одређује ток мисли свима.
Има то код Његоша у “Шћепану Малом” , кад дође Књаз Долгоруков и почиње да креира најотвореније шта и како треба по Црној Гори прије 2 ипо вијека.
Лекцију од тад нити смо научили, нити ћемо је научити, како смо кренули. А ” племе моје сном мртвијем спава ” каже Владика Раде. И из тог сна неразмишљања о сопственој памети и спасу истом, не може их пробудити нико.
Јер спавамо од Долгоруког до данас. Преспавали смо све, сваку нашу наду довели до исмијавања, идеале о јединствености свели на бусије против других а тако истих, сањајући да не радимо ништа да се пробудимо, јер стварност је ружна а сан је спасоносан, лијеп, поготово кад те у њему невидљива рука води куда год она хоће, а твоје је само да климаш главом, аплаудираш и смјешкаш се. А спаваш.
Па што би се будили?
Кад ни не знамо како је бити свјестан свијета око себе и преузети сопствену будућност у своје руке. Кад не знамо како је одрасти, другови и другарице, даме и господо, како је лијепо одрасти и оставити снове сновима, а реалност живјети.
Но, коме ја причам? Кад нас и даље воде за руку. Кроз снове. Баш у Црној Гори.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Bravo za tekst!
Saglasan da je situacija po svetu veoma i zabrinjavajuće slična Crnogorskoj opisanoj u tekstu .