Колумнисти ИН4С Небојши Јеврићу Ћопићева награда: Сведоци
Пише: Мишо Вујовић
Пишем “Кафанске Апостоле”, документарну драму о боемима у Скадарлији где се за истим столом налазе Момо Капор, Павле Вујисић, Тома Здравковић, Драган Николић, Џеј, Јаша Гробаров, а ту су са њима живи боеми Мика Чевљанин, Ратко Булатовић, Тома Гвозденовић, Небојша Јеврић…
Литерарно портретишем Небојишу Јеврића најдаровитијег српског писца и далеко најбољег ратног приповедача, Чеховљевих габарита, који је недавно добио прву значајну књижевну награду Бранко Ћопић, једногласном одлуком еминентног жирија. Подсвесно написах да је добио награду Иво Андрић. Можда наслутих. Када се врата широм отворе много тога постаје доступно.
Лед је пробијен. Јеврића раскошног писца заобилазила су признања због недостатка сервилности према ауторитетима али и због солистичког наступа и не припадања ни једној интересној групи. Небојша Јеврић најаутентичнији сведок у књижевној чаршији строго контролисаној од некњижевних института и безбедоносних ауторитета. А сведоци на овим просторима најчешће страдају несрећним случајем или се маргинализују неком психо менталном дијагнозом. Они нежнијег здравља као Бранко на крају оболе и сами себе опозову.
Јеврић је сведок без пардона, писац који не бежи од блата, крви и заборава. Он не нуди утеху, већ огуљену стварност, лишену реторике и украсне метафорике. Његова реч је трзај душе која вришти од бола што су га други замотали у кулисе културе. Он није писао да би му тапшали него да не полуди.
“Кад год сам помислио на самоубиство ја сам писао”, објавио је својевремено.
За разлику од Ћопића, кога су најпре хвалили па затим ућуткивали, Јеврић је био ућуткан од почетка. Његово одсуство сервилности, одсуство естетике која иде уз академску варош, чинило га је опасним. Јер Јеврић није украшавао живот – он га је разобличавао.
Ћопић је у зрелим годинама био човек прогнан из идеализма сопствене младости. Његова сатира га је одвела до самог руба друштвене маргине, па чак и самоубиства. Он је, парадоксално, постао вишак у систему коме је дуго певао химне. Обојица су писци по дару, а не по занату — Ћопић је геније детињства и моралне алегорије, Јеврић је геније сведочења и ратне стварности. Обојица су били неспремни да ћуте кад се тражило ћутање.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
