Изузетна популарност Шотриног филма, који је потукао све рекорде по гледаности у биоскопима широм Србије, оживела је приче о јунакињи овог Сремчевог дела, питањем ко је у ствари била права Зона.
Стеван Сремац је у Нишу живео од 1879. до 1892, са прекидом од две године када је био у Пироту. У гимназији је предавао српску историју. Слободно време је проводио у малим нишким кафанама „Босна“, „Код Маргера“, „Касина“, где није долазила крупна господа, како је он називао. Пажљиво слушајући шта говоре нишке занатлије, Сремац би кришом вадио бележницу и записивао. Касније, увече, по сећању разрађивао је њихова казивања, која ће му користити за писање најбољих дела.
У Народном музеју у Нишу чувају се део рукописне заоставштине, библиотека и личне ствари, а као посебна вредност и оригинални рукопис “Зоне Замфирове”. Пре тога, у бележници из 1895. записана је и скица за овај роман. Сремац је “Зону” објавио тек 1903. године у “Српском књижевном гласнику”, у наставцима. А као роман ово Сремчево дело је први пут објављено 1907.године у издању Српске књижевне задруге.
Дуго се чак и међу ученим људима није знало да ли је Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем XИX века и да је причу Сремац чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини и у коме се Нушић дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем 13 деце, међу којима је била Јевросима. Отац ју је из милоште звао Зона.
Или причи о трговцу Гаврилу Ганету Јовановић и његовој прелепој жени Зојици (Зојче), кћи нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића као “Зони”. Причу уз аутентична сведочења и на основу уверљивих историјских трагова, преноси Ревија за неговање традиције и очување баштине Ниша “Нишки весник” а која наставља традицију истоименог листа из 1884. године, у свом новембарском броју 2002. године.
Љубав је увек прва
Према писању Нушића и још неких познавалаца дешавања у Приштини прича иде овако: Кад је напунила шеснаест година, Зони није било равне по лепоти у Приштини и на далеко. Имала је румене усне и беле као сомот образе, који су се назирали кроз провидну мараму. И облачила се лепо. Носила је шалваре од свиле и бундицу од атласа, а испод ње јелек набрекао под једрим девојачким грудима. Замакла је за очи свој момчадији у овом граду, али највише Максиму, сину Косте Гапића, кујунџије. И она је њега “бегенисала”.
Волели су се и ту су љубав казивали само погледом кад би с вечери он пролазио, а она га на капиџику очекивала.
Цела Приштина је то знала, па је и песма испевана.
Знали су то и родитељи Зонини и Максимови, и прећутно су то одобравали. Али убрзо дође до свађе чорбаџи Замфира и еснафлије Косте, у дућану овог другог. На почетку је њихов разговор био сасвим безазлен, какав може бити између пријатеља, али се све више заоштравао. На крају, пале су тешке речи. Коста поче да вређа Замфира, а овај одговори: “Зар да дам моје дете за твојега сина. Даћу гу радо за најсиромашнијег момка, али никада за твога Максима.”
После овога Зона је туговала. А Максим и туговао и смишљао освету. Са другом Заком Шкуртом извео је отимање девојке. У тадашње време девојка којој би се десило тако нешто, називана је побегуља. За њу али и за кућу из које долази то је била велика брука и срамота. Знао је то и Максим. Дуго је “пуцала” ова брука по Приштини.
После доласка из Приштине једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу.
“Слушајући Нушићево причање Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи Замфира много добрих кафа попио! Наравно Нушић није желео да још више осрамоти свог доброг пријатеља. Сремац је на то одговорио: “Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати”. Тако је настала једна од најлепших Сремчевих приповедака из старог Ниша.
<
После бруке и срамоте коју је породици Замфир приредио Максим, Зона је ипак имала доста просаца. Али она никог није хтела. Чорбаџи Замфир, на крају, одржа реч коју је дао у Костином дућану. Зона се удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића.
Истина о Сремчевој “Зони Замфировој” никада не би била откривена да је њен брат Драгутин Кијаметовић са којим је и живела до смрти, није наговорио да открије шта јој се дешавало у Приштини, крајем прошлог века. Он је понешто знао, али му је сестра, у пролеће 1952. испричала све.
Своју старост проводила је нечујно и тихо све до 1952. када је истина о Зони откривена. Исте године у Народном позоришту, за време управника Раше Плаовића, постављена је и представа “Зона Замфирова”. Зона је у традиционалној ношњи, са неизбежним шалварама, присуствовала премијери у другом реду. Први ред био је заузет за ондашњу политичку елиту, са Александром Ранковићем на челу.
Кујунџија Максим Гапић, код Сремца чапкун Мане, није се оженио Зоном већ Цинцарком Затом. Убио се као старији човек пред рат. Алекса Грбић, који је у збиљи оженио Зону настрадао је приликом албанске побуне у Урошевцу 1913. Стари чорбаџи Замфир због бруке се преселио у Прокупље, где је и умро. Зона је после доста селидби на крају ипак имала лепу старост. Умрла је у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу.
Не знамо да ли је Сремац знао, или није, шта се десило са правим актерима његовог романа. Био је реалиста, али очигледно није волео несрећне завршетке. Ипак једну ствар није измислио, нити је морао да мења, тешко да је и могао и да је хтео – а то је лепота једне девојке, Приштевке Јевросиме зване Зона.
Зона Замфирова је умрла 1952. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду, парц. 97. На њеном гробу и данас пише “Овде почива Зона Замфирова”.
Ревија за неговање традиције и очување баштине Ниша „Нишки весник, у новембру 2002. године објавила је причу о “аутентичној” Зони, Зојици Јанковић, кћери Хаџи Смиљана Јанковића.
“Весник” на самом почетку те приче негира раније “верзије” о томе како је аутентична Зона у ствари живела у Приштини, да се звала Јевросима Кијаметовић, а да је постала јунакиња Сремчевог дела на основу приче Бранислава Нушића који је својевремено био у дипломатској служби у том граду.
Пре тога је, иначе, како наводи “Нишки весник”, у књижевној критици било прихваћено мишљење професора Павла Поповића да се аутентична радња романа “Зона Замфирова” заправо догодила у Скопљу (П. Поповић, „Човек и дело“, Српска књижевна задруга, 1935. године).
По доласку у Ниш 1879. године, Стеван Сремац је упознао тада угледног велепоседника, трговца и индустријалца Гаврила Ганета Јовановића и његову прелепу жену Зојицу (Зојче), кћи нишког чорбаџије Хаџи Смиљана Јанковића. Сремац постаје велики пријатељ породице Јовановић, али се у тој породици само шапутало и о потајној наклоности професора Сремца према лепој и од њега две године старијој Зојици.
Старе Нишлије су чуле и за причу да је и сам Хаџи Смиљан „крив“ што је ушао у Сремчев роман, јер му се наводно пред смрт поверио о догађају који је током 1870. и наредне године „потресао његову породицу“.
Актери су били његова тада седамнаестогодишња кћи Зојица (уз коју је имао само још једног сина) и од ње петнаест година старији Гаврило Гане Јовановић (1838-1902), амбициозно и стасито момче из оближњег сићевачког села Банцарева. И прича је онда даље текла.
Лепи и вредни Гане долази у Ниш и налази посао код газда Хаџи Смиљана Јанковића, који „није знао шта има“. Од прелепе куће са доксатима и великим двориштем, у Епископској улици, између Саборне цркве и и тадашње општинске школе, па до бројних винограда према Бубњу, Горици и Габровцу. Сам Сремац касније пише да је „Мане Зону знао још као дериште, као чупе или чупенце, како су се тада називале шипарице“.
Малтене под истим кровом богатог Хаџи Смиљана (чорбаџи Замфира), стасавало је двоје младих и лепих, Зојче (Зона) и Гане (Мане). Богата породица у почетку није крила своје симпатије према вредном, наочитом и предузмиљивом сеоском момчету под својим кровом, али су те симпатије спласнуле када је букнула љубав између двоје младих.
Сматрало се да је та љубав сталешки неодржива („зар чорбаџијска керка, за сиромашно селско момче“?)! И покушаји родитеља да одвоје Зојче од Ганета, изазвали су драматична догађања у породици Јанковић.
Остаће тајна шта се заправо догодило, онако како је Сремац то описао, или некако другачије, а што је „чувано као строга породична тајна“. Али, важно је да су традиције порушене једном љубављу коју ништа није могло зауставити, што је симболично најављивало и неко ново време и људе после одласка Турака са ових простора.
Зојче и Гане венчали су се 1871. године. Изродили су седморо деце, од којих је родитеље наџивело четворо – Катарина (Ринка), Јован, Христина и Драгољуб. Они су пак за собом оставили 12 унучади. Гаврило Јовановић је убрзо увећао Хаџи Смиљанов иметак и као Гаврило Сиљанић – Јовановић, постао виђен нишки трговац, индустријалац и добротвор. Али, срећан живот Зојчета и Ганета, ипак није трајао дуго.
Потресена вешћу да је изгубила брата јединца Зојче (Зона) умире 1884. године у 31. години живота, непосредно по рођењу свог последњег детета Драгољуба. Гаврило се убрзо опет оженио и занимљиво је да се и друга жена са којом је изродио још петоро деце, опет звала Зојица.
“Нишки весник” још пише да је Габрило Гане Јовановић оставио бројне потомке који данас живе у Нишу, Параћину, Крагујевцу, Београду, Новом Саду и Паризу.
Без обзира на стварну инспирацију Стевана Сремца, чињеница је да су нишка Зона и њен Мане оставили бројне потомке који се једни за друге тек сада распитују и ближе упознају.
И поред писања „Нишког весника“ и сведочења потомака породица Јанковић и Јовановић из старог Ниша, остаје дилема да ли је Зона лик из анегдоте коју је из свог приштинског дипломатског живота Сремцу пренео Бранислав Нушић. И да се ради о животној судбини кћери угледног приштинског чорбаџије Замфира Кијаметовића, Јефросиме, коју су из милоште звали Зона. Или на другој страни, према усменом казивању и тврдњама потомака старих нишких породица Јанковић и Јовановић, Зона и Мане су истинити ликови из исто тако истинитих догађаја (Зојка и Гане), а из породица које је Сремац добро познавао током једанаестогодишњег боравка у Нишу.
Међутим, не може се порећи чињеница да је Сремац касније ликове и атмосферу свог романа градио на основу ликова из старог Ниша.
