Govoriti molitvom

Jedna od najvećih grešaka koje roditelji čine prema deci jeste – neprestana priča za koju roditelji misle da je dobar način vaspitavanja.

Međutim, ne treba da budemo dosadni: nego da se tajno molimo, a potom da sa njima razgovaramo. Tako će nam Bog, unutar naše duše, potvrditi da li su drugi prihvatili naše reči ili ne.

Sve se postiže molitvom, ćutanjem i ljubavlju. Da li ste razumeli kakve su posledice molitve? Ljubav u molitvi, ljubav u Hristu. To je ono što pruža stvarnu korist.

Što više budete voleli svoju decu ljudskom ljubavlju – a ona je često patološka, to više će se deca zapetljavati i ponašanje će im biti negativno. Kada, međutim, ljubav među vama roditeljima i vaša roditeljska ljubav prema deci bude hrišćanska i sveta, onda nećete imati nikakvih problema. Svetost roditelja spasava decu. A, da bi se to dogodilo, treba najpre božanska blagodat da deluje na duše roditelja. Niko se ne posvećuje sam od sebe. Sama božanska blagodat će potom prosvetliti, zagrejati i oživotvoriti dečije duše.

Često mi ljudi telefoniraju i iz inostranstva i pitaju me za svoju decu, kao i za druge stvari. Danas, eto, pozvala me je iz Milana jedna majka i pitala kako da se ophodi prema svojoj deci. Rekao sam joj sledeće: “Moli se, a kada zatreba, govori deci sa ljubavlju. Više se moli, a njima upućuj malo reči”. I inače je potrebno mnogo molitve, a malo reči u odnosu na sve.

Ne treba da budemo dosadni bližnjima, nego da se tajno molimo, a potom da sa njima razgovaramo. Tako će nam Bog, unutar naše duše, potvrditi da li su drugi prihvatili naše reči. Ako nisu, nećemo dalje govoriti. Jedino ćemo se tajno moliti. Jer, ako i dalje budemo govorili, samo ćemo biti dosadni i izazvaćemo reakciju i otpor drugih, a ponekad i njihovo negodovanje.

Stoga je bolje preko tajne molitve tajno upućivati reč srcima drugih nego glasno njihovim ušima. Još sam joj dodao: Slušaj šta ću ti reći: moli se, pa tek onda govori. Tako se ponašaj prema svojoj deci. Ako im stalno budeš davala savete, bićeš im dosadna, a kad poodrastu, imaće osećaj da ih na neki način pritiskaš. Radije, dakle, izaberi molitvu. Govori molitvom. Govori Bogu, a Bog će onda govoriti u njima.

Drugim rečima, ne treba da savetuješ svoju decu tek tako, pomoću glasa koji ona čuju svojim ušima. Možeš i to da radiš, ali pre svega treba da govoriš Bogu o svojoj deci. Govori otprilike ovako: “Gospode Isuse Hriste, prosvetli dečicu moju! Ja ih Tebi poveravam. Ti si mi ih podario, ali ja sam slaba, pa ne mogu da ih dovedem u red. Stoga Te molim: prosvetli ih!” Bog će im na Svoj način govoriti, a deca će, opet, reći: Oh, nije trebalo da ožalostim mamu onim što sam uradio! To će izlaziti iz njih samih, blagodaću Božijom. To je savršeni put i savršeni način.

Majka treba da govori Bogu, a Bog će govoriti u detetu. Ako ne bude tako, onda pričaj, pričaj, pričaj – i sve će ući na jedno uvo, a izaći na drugo. I, na kraju će ispasti neki oblik pritiska. U tom slučaju, kada dete odraste, ono počinje da pruža otpor, tj. da se na neki način sveti ocu i majci koji su ga pritiskali. Za razliku od toga, jedno je savršeno – da detetu govori hristolika ljubav i svetost oca i majke. Zračenje svetosti, a ne ljudski napor, čini decu dobrom decom.

Kada su vam deca pozleđena i ranjena zbog nekog ozbiljnog pitanja, ne dozvolite da na vas utiču njihove reakcije i ružne reči. Ona, u stvari, ne žele tako da se ponašaju, ali kad im je teško, ne mogu da postupaju drukčije. Kasnije se kaju. No, ako se vi iznervirate i naljutite, bićete jedno sa nečastivim i on će se poigravati svima vama.

Na licima dece treba da vidimo Boga i da prenesemo ljubav Božiju na decu. I deca treba da nauče da se mole Bogu. Da bi se deca molila Bogu, treba da imaju u sebi krv roditelja koji se i sami mole. Greše neki koji govore: pošto se roditelji mole Bogu, pobožni su, izučavaju Sveto Pismo i podižu svoju decu u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef.6,4), prirodna je posledica da će im i deca biti dobra. Ali izvolite primetiti suprotne rezultate kao posledicu pritiska!

Nije dovoljno da roditelji budu pobožni. Oni ne treba da vrše pritisak na svoju decu, ne treba da pokušavaju da ih silom nateraju da budu dobra. Može se desiti da odagnamo decu od Hrista kada se egoistički držimo načela naše religije. Deca ne trpe pritisak. Ne prisiljavajte ih da idu sa vama u crkvu! Možete im reći: ko želi, može sada da dođe sa mnom ili da dođe kasnije. Ostavite ih da u njihovim dušama progovori Bog!

Uzrok zbog kojeg deca pojedinih pobožnih roditelja, kad odrastu, postaju neukrotiva, napuštaju Crkvu i sve drugo, jeste pritisak koji su na njih vršili “dobri” roditelji. Tobože pobožni roditelji, ma koliko da su se starali da od svoje dece naprave “dobre” hrišćane, svojom ljudskom ljubavlju su ih izložili pritisku, i došlo je do suprotnog ishoda. Drugim rečima, dok su mala, deca trpe pritisak, a kad im bude 16, 17 ili 18 godina, tada vidimo suprotan rezultat. Tada ona, iz otpora prema roditeljima, počinju da zalaze u rđava društva i da izgovaraju rđave reči. Za razliku od toga, kada se razvijaju u slobodi, istovremeno posmatrajući dobar primer odraslih, radovaćemo se da ih vidimo kakva su. U ovome je tajna: da bi nadahnjivao decu, da bi zračio na njih, moraš biti dobar, moraš biti svet.

Život dece je, izgleda, pod uticajem zračenja od strane roditelja. Roditelji insistiraju: hajde da se ispovediš, ili da se pričestiš, pođi da učiniš ovo ili ono… Na taj način ništa ne biva. No, dete vidi tebe, tvoj primer. Ono čime živiš, time i zračiš. Da li Hristos zrači u tebi? Ako zrači, to prelazi na tvoje dete. Tu se krije tajna. Ako se tako bude dešavalo dok je dete sasvim malo, neće mu biti potrebno da ulaže mnogo truda kad odraste.

Kada su roditelji sveti i kada to svojstvo prenesu na dete i pruže mu vaspitanje u Gospodu, onda dete, ma kako bili rđavi uticaji koji dolaze iz njegove okoline, neće podlegati tim uticajima jer će se pred vratima njegove duše nalaziti Premudrost, Hristos. Izgleda kao da je veoma teško da dete postane dobar čovek, ali u stvarnosti je to veoma lako kada se od ranog detinjstva krene u život sa dobrim duhovnim doživljajima. Tada nije potreban napor pri odrastanju; dobro imaš u sebi, živiš njime. Ne naprežeš se, doživeo si ga. Ono je tvoj imetak, koji održavaš, ako budeš pazio, kroz čitav svoj život.

Starac Porfirije Kavsokalivit

Izvor: Fondacija “Prijatelj Božiji”