ИН4С

ИН4С портал

Бећковић: Нигде никог, а немамо куд – шта нам се то дешава и шта се тек припрема

Матија Бећковић, фото: Недељник

„Усамљен се крећи као носорог. Задах мржње, бестиђе и бесуђе, ментални бескућници, боеми увлаке, режимски барбарогенији, охоли завидљивци, разбарушене ‘одаџије, вагабунди и цинкароши, ексцентрични полтрони, независни плаћеници. Усамљен се крећи као носорог“.

Спутњикова Орбита културе угостила је академика и песника Матију Бећковића поводом његове нове збирке песама ,,Нигде никог, немамо куд“.

Како сам Бећковић објашњава, уводна песма представља „скромни инвентар“ наше данашњице. ,,Носорог“ бележи све оно што се дешава у свету, али и оно што се тек припрема или је већ утихло, стварајући осећај дехуманизације и губитка колективних вредности.

То је неко полувреме, неко време које није време, истиче песник у емисији коју води Дејана Вуковић.

Нова збирка наставља серију портрета људи из Бећковићевог живота – пријатеља, непознатих људи, али и ликова из историје и митологије. Сви они, како песник истиче, имају једнаку вредност, од жене која је пред стрељање тражила дуплу иглу да закачи сукњу, па до других, малих али великих јунака.
Бећковић бележи и хероје савременог живота, као што су спортске фигуре, укључујући песму инспирисану Новаком Ђоковићем. Као што сам песник објашњава, реч је не толико о спортисти, колико о инкарнацији људских идеала.

Језик као живи извор

Језик је за Бећковића једини трајни извор културе и поезије. Немамо, каже песник, ни у једној архиви, ни у једном музеју, ни у једној библиотеци оно што имамо у језику. Ниједна реч није случајно рођена и свака би могла да се стави под заштиту државе као културни споменик.
Савремени свет, по његовом мишљењу, све више угрожава језичку традицију, доводећи до унификације и губитка смисла. Али поезија, додаје он, враћа речи живот:
Сви примете и обрадују се. И сви разумеју, иако никада нису пре чули.
Матија Бећковић - Sputnik Србија, 1920, 06.09.2025
Поезија, како објашњава Бећковић, сабија миленијуме у тачку и чува истину, живот и културу људи кроз време.

Тамо далеко

Књига се завршава песмом „Тамо далеко“, у којој Бећковић повезује прошлост, садашњост и вечност. Ликови историје и савремености сусрећу се у метафоричком простору:
Тамо далеко, далеко од свега… све ће нам се вратити. Сад ће нам врата бити отворена, ту ћу ја стићи и постати цео, негасиве искре, невидљиви део.
Песник истиче да поезија омогућава да се кроз речи сачува смисао живота и духовни континуитет, преносећи људске вредности и сећања на будуће генерације. Кад постоји читаоц који осећа реч, та песма није више само песникова, већ постаје део живота оног који је прима, закључује Бећковић.



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

1 thoughts on “Бећковић: Нигде никог, а немамо куд – шта нам се то дешава и шта се тек припрема

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *