Џони Штулић: Не цијеним никог

Бранимир Џони Штулић је у интервјуу давне 1990. године, који је данас пренио портал Index.hr у сарадњи са Југо папиром говорио о музици, али и музичару којег баш и не воли.

„Након „Филигранских плочника“ почело је генерално каширање. Нисам ја крив, него они који се гурају преко мене. Ја нисам ни на коме направио каријеру, а пуно људи је направило каријеру на мени. И није ми жао због тога. Боље да су се огребали о мене него о другога. Ја сам имао користи од Битлса, који су ми дали љепоту и ја сам то ширио даље.

А ови други само узимају и никакву љепоту не дају. Ако немају дигнитет и не поштују то што раде, што се не гурају негдје другдје? Шта ће после ових доћи? Кога ће они убацити у то?“, рекао је тада Штулић.

„Не кажем да је то лоше. Можда су народни хероји зато што су коначно затворили приступ у те глупости које раде. Али, било шта што човек ради, то је шрафета. Да није било нешто за мене, никакве користи од мене не би било. Они су паразити, (домаћи музичари – прим. ред.) само троше. А мораш, не само да им толеришеш, него и да им пу*иш… Да говориш да су они добри, царево ново одјело. Сви остали су кукавице, нико то не смије да каже. Заправо, ми смо најхрабрији када се*емо по Џонију. Тако и треба…”

Штулић је рекао и да никада није био идол, али да би могао да буде, преноси Б92.

„Зашто људи могу да воле све друге, али мене не смију? То је још увек забрањено. То је добро. Што си више забрањен, више те воле. Никада нисам био идол. Али могао бих бити…“

Истакао је и да је „највећа кукавица на кули земаљској“.

„Човјек има страх. Када не би имао страх, не бих радио пјесме. Плашим се свега. Ја сам највећа кукавица на кугли земаљској. Књига каже: „Кад човјек изгуби страх, нешто страшно ће се догодити.

„Страх је Божји. Добар је страх. И ко се више боји, тај побиједи. На жалост. Једном сам рекао: „Кукавица сам зато што сам човек. Све што човек ради, ради из страха.“ Морам себе цитирати, јер нико боље то од мене није рекао…“

У том интервјуу је рекао и да јесте познат по музици, али можда највише по интервјуима, тек да, колико их даје, могао да почне да их наплаћује.

Рекао је и да никога не цијени, као и да ће временом људи почети све више да скидају његове пјесме.

„То је постало мода када сам ја то почео да радим. Ја макнем, цели свијет почне да се креће. То би човјеку требало да ласка. Мени не ласка… Тешко комуницирам с околином, али се зато то компензује у неким другим стварима. Је*еш људе које сви воле. Такви не могу никад ништа да направе. Такви не покрећу свијет…“

„Имам или немам поштовања према другим музичарима, то је моје приватно мишљење. У принципу, не цијеним никог. Све их знам, знам какви су и не дај боже да људи знају какви су музиканти. Њих тројица, четворица, па кад развезу… То је свирање. Ништа ван тога нема. Сви ови фрустрирани, све је то…“

„Чудан је тај Цукић. Дејан Цукић. Узео моју пјесму („А шта да радим“ – прим. редакције) без питања, вјероватно на њу продао нешто свог албума и ником ништа. Заправо, никакве користи од тога нисам имао. Чак ни пару нисам видио. Поврх свега тога, Цукић је ту пјесму лоше отпјевао, лоше снимио, лоше обрадио, ако је уопште ријеч о обради, лоше продуцирао… Сретнем га ја и то му све лијепо кажем. Ваљда као аутор те пјесме на то имам права. А он, замислите, ем ми унаказио пјесму, ем се још због моје искрености наљутио. Свашта у овом нашем свијету се догађа, заиста свашта…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: