Дар од Бога
1 min read
Српски народ у најнеповољнијим околностима исправљао је фаталне погрешке краља Александра Карађорђевића. И јесте Република Српска највеће историјско постигнуће српског народа у 20. вијеку.
Од одржања ове његове тековине, извјесно, зависи цјелина народа. Овдје је српски народни гениј, како се изражавао Александар Гиљфердинг у своме путопису кроз Босну и Херцеговину, остварио свој идеални политички циљ својом великом жртвом поништавајући одлуке свјетских сила које су за рачун Хабзбуршке куће отуђиле, раскућиле средишњу балканску земљу.
У првим јануарским данима, па и 9. јануара 2016. године, нашао сам се на простору Републике Српске, управо у предјелима гдје је стварана, између Рогатице и Сокоца и Пала. Када у Сарајеву гледам средњовјековну збирку Земаљског музеја Босне и Херцеговине, установе засноване 1888. године, не могу довољно да нагласим значај и културолошку величину дијела ове збирке која је обиљежена ћирилицом.
Али, та збирка, њезини најважнији и најрепрезентативнији споменици, изузев чисто босанских, ствараних на тлу старе Босне, обиљежени су још нечим што их нераскидиво веже за другу српску земљу коју су српски владари у томе 20. вијеку изгубили: Косово и Метохију. Централни споменик у Врту великог Музеја је стећак војводе Влатка Влађевића. Ко је он? Анонимни преводилац Дукине византијске хронике, након судара континената на Косову пољу, на земљи светога кнеза Лазара, казује о првом удару на турску армију изведеном од стране босанског одреда на челу са не Влатком Вуковићем великим војводом русага босанскога, него војводом Влатком Влађевићем. Влатка Вуковића у обзор историје овога догађаја васионског значаја уводи тек дубровачки калуђер Мавро Орбин, поријеклом Которанин, својим знаменитим дјелом „Краљевство Словена“ издатим у Песари 1601. године. Влатко Влађевић дјеловао је на тлу Босне и Хума све до почетка 15. вијека у периоду владавине каснијом Херцеговином Сандаља Хранића, када је његов имењак Влатко Вуковић већ умро. А умро је, свакако, прије 1397. године када га, као светопочившег, помиње Дубровачка република.
У десетинама писама које је Република разаслала широм Балкана између 1395. и 1424. године, само се три личности, све три везане за Косово, помињу као светопочивше: кнез Лазар, краљ Твртко Први Котроманић и велики војвода Влатко Вуковић. Био сам ових дана на мјесту гдје је изворно постављен огромни споменик војводе Влатка Влађевића у првим годинама 15. вијека. То је село Лађевићи западно од Рогатице. Из Земаљског музеја у Сарајеву стигао је око 1909. године у Лађевиће Чех Ћиро Трухелка како би кубицирао огромни споменик и израчунао његову тежину. Нашао је Трухелка да је споменик тежак нешто више од 24 тоне. Обратио се властима за помоћ око преношења споменика у Сарајево. И добио је помоћ.
У сјени Влатка Вуковића, миљеника великог босанског краља окруњеног у Милешеви 1377. године, живио је војвода Влађевић којега је сахранио његов војвода Миотош. Епитаф војводе Миотоша казује како Миотош подиже споменик своме господару Влађевићу испод чијих ће се ногу сахранити. Као Обилић под ногама кнеза Лазара којему је за живота служио па ће и у смрти.
Велика црквено-културна дјела старе немањићке Србије на Космету, равна најрепрезентативнијим умјетничким дјелима ренесансне Италије, оличена бројним црквама и манастирима којима је српски народни гениј тежио да покаже свој доживљај представе Духа Светога, нашла су свој особени израз у простору Босне и Хума.
Ova misao,kao politički,narodni projekat,treba da obnovi savez Boga i naroda.