Dan Republike

Piše: Lazar Sudžum, student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu

Novi praznik, stara priča. I tako u krug. Više je postalo odurno i govoriti; neka mučnina se stvara u želucu na samu pomisao, koliko naše komšije, rođaci i sugrađani imaju potrebu da unize i zatru sve što je srpsko. Od jezika i crkve, do najobičnijeg praznika.

Pitam se nekada otkud ta potreba? Šta smo im mi zgriješili i zašto uopšte misle da ih se tiče šta to Srbi slave? A onda shvatim da ne misle. Oni imaju taj jedan impuls u razmišljanjima da ih automatski iritira sve što ima prefiks srb. Ali boli to sve, ne možemo više da ćutimo i saginjemo glavu na činjenicu da je Srbima zabranjeno sve ono što je u srži njihovog nacionalnog bića. A zabranu nameću oni ljudi koji bi trebali da nam znače I kojima smo okruženi. Nedavno reagovanje staranka opozicije na čestitku gospodina Krivokapića, za dan Republike Srpske je samo dodatno potvrdilo moj stav da njih apsolutno ni najmanje ne interesuju potrebe srpskog naroda u ovoj državi. To što bi Srbi, koji su gradili ovu državu, voljeli da neko u njihove ime čestita praznik našoj braći u Republici Srpskoj njiih ne samo da ne zanima, nego je automatski signal da se to treba spriječiti pošto poto.

Po ko zna koji put potvrđena matrica u Crnoj Gori nagnala me je na neka moja stara razmišljanja o tome da treba odustati od ove države. Ako je sve što je meni neophodno, za moje sugrađane neprihvatljivo, onda se ja u takvoj državi nikako ne mogu osjećati prijatno. I nije tu bitan samo praznik, od 2006. na ovamo svaka odluka koju je država Crna Gora donosila je bila na štetu srpskog naroda. Sjetimo se samo: jezika, zastave i himne koji su nam nametnuti, preko nemogućnosti da utičemo na odluke države u spoljnoj politici, ulazak u NATO savez, sankcije Rusiji, priznanje Kosova, do na kraju ove kulminacije sa zatiranjem crkve i kao šlag na tortu čestitka za dan Republike Srpske. Taj odnos je najbolje opisao predsjednik gospodin Milo Đukanović sintagmom “tetka iz Pljevalja”, koja ne bi trebala da odlučuje o važnim državnim pitanjima. Eto tako oni vide sve nas, kao nepismenu tetku iz Pljevalja. Valjda je on jako uman teča iz Rastoka, pa zbog toga ima prvenstvo u svim odlukama. Tako na primjer recimo kad oni odlučuju da krše ustav Srbije priznavajući Kosovo, to je u redu. Ali će se revnosno kriti iza kršenja ustava BIH jer takvo licemjerstvo ne poznaje granice.

Otkud ta mržnja u Crnogorcima. Istim onim koji su ginuli za odbranu Hercegovine prije samo 30 godina, onima sa kojima su Hercegovci kroz vjekove krvlju zalijevali isto kamenje da iz njihove krvi iznikne Sloboda. I iznikla je, sa obje strane granice, samo sada izgleda da Crnogorci biše krv nazad i ropstvo za svoje saborce. Tužno je to sve, toliko tužno da polako odustajem od Crne Gore gledajući svoje prijatelje, komšije i rođake koje stvarno cijenim koji kao hijene kidišu na ono za šta ja živim. Koji bi željeli da unize svu žrtvu naših očeva i đedova.

Jedina stvar koja me sprečava da se ne odreknem državljanstva i jednostavno odem je to što bi to bio potez kukavice. Srpstvo se trenutno brani u Crnoj Gori, a samo bi kukavica otišla kad je najteže. Jedino što bih volio je da i u njima koji nas progone bar malo zaiskri krv predaka, pa da budu hrabri i otvoreno nam kažu da smo nepoželjni, a ne da se kriju iza plaštova multikultiralizma i toleranicije, udrajući na nas kad god imaju priliku. Ili to ili da nas prihvate sa svim našim: zahtjevima, praznicima, običajima i težnjama. Jer ovo ovako ničemu ne vodi.

Nego sve je ovo priča u prazno koju pričamo već 20 godina. Nikad nisu saslušali i nikad nisu prihvatili, pa ne vidim ni zašto bi sad. Zato nisu samo ovi izbori iz avgusta bili referendumski. Svaki naredni su referendumski do onog trenutka dok u svakom gradu u Crnoj Gori ne smijenimo one koji sprovode ovakvu politiku.

Srećan dan Republike Srpske, svim Srbima na svijetu, a posebno onima koji su se izborili da ga mi danas slavimo.