Дан Републике

Пише: Лазар Суџум, студент Електротехничког факултета у Београду

Нови празник, стара прича. И тако у круг. Више је постало одурно и говорити; нека мучнина се ствара у желуцу на саму помисао, колико наше комшије, рођаци и суграђани имају потребу да унизе и затру све што је српско. Од језика и цркве, до најобичнијег празника.

Питам се некада откуд та потреба? Шта смо им ми згријешили и зашто уопште мисле да их се тиче шта то Срби славе? А онда схватим да не мисле. Они имају тај један импулс у размишљањима да их аутоматски иритира све што има префикс срб. Али боли то све, не можемо више да ћутимо и сагињемо главу на чињеницу да је Србима забрањено све оно што је у сржи њиховог националног бића. А забрану намећу они људи који би требали да нам значе И којима смо окружени. Недавно реаговање старанка опозиције на честитку господина Кривокапића, за дан Републике Српске је само додатно потврдило мој став да њих апсолутно ни најмање не интересују потребе српског народа у овој држави. То што би Срби, који су градили ову државу, вољели да неко у њихове име честита празник нашој браћи у Републици Српској њиих не само да не занима, него је аутоматски сигнал да се то треба спријечити пошто пото.

По ко зна који пут потврђена матрица у Црној Гори нагнала ме је на нека моја стара размишљања о томе да треба одустати од ове државе. Ако је све што је мени неопходно, за моје суграђане неприхватљиво, онда се ја у таквој држави никако не могу осјећати пријатно. И није ту битан само празник, од 2006. на овамо свака одлука коју је држава Црна Гора доносила је била на штету српског народа. Сјетимо се само: језика, заставе и химне који су нам наметнути, преко немогућности да утичемо на одлуке државе у спољној политици, улазак у НАТО савез, санкције Русији, признање Косова, до на крају ове кулминације са затирањем цркве и као шлаг на торту честитка за дан Републике Српске. Тај однос је најбоље описао предсједник господин Мило Ђукановић синтагмом “тетка из Пљеваља”, која не би требала да одлучује о важним државним питањима. Ето тако они виде све нас, као неписмену тетку из Пљеваља. Ваљда је он јако уман теча из Растока, па због тога има првенство у свим одлукама. Тако на примјер рецимо кад они одлучују да крше устав Србије признавајући Косово, то је у реду. Али ће се ревносно крити иза кршења устава БИХ јер такво лицемјерство не познаје границе.

Откуд та мржња у Црногорцима. Истим оним који су гинули за одбрану Херцеговине прије само 30 година, онима са којима су Херцеговци кроз вјекове крвљу залијевали исто камење да из њихове крви изникне Слобода. И изникла је, са обје стране границе, само сада изгледа да Црногорци бише крв назад и ропство за своје саборце. Тужно је то све, толико тужно да полако одустајем од Црне Горе гледајући своје пријатеље, комшије и рођаке које стварно цијеним који као хијене кидишу на оно за шта ја живим. Који би жељели да унизе сву жртву наших очева и ђедова.

Једина ствар која ме спречава да се не одрекнем држављанства и једноставно одем је то што би то био потез кукавице. Српство се тренутно брани у Црној Гори, а само би кукавица отишла кад је најтеже. Једино што бих волио је да и у њима који нас прогоне бар мало заискри крв предака, па да буду храбри и отворено нам кажу да смо непожељни, а не да се крију иза плаштова мултикултирализма и толераниције, удрајући на нас кад год имају прилику. Или то или да нас прихвате са свим нашим: захтјевима, празницима, обичајима и тежњама. Јер ово овако ничему не води.

Него све је ово прича у празно коју причамо већ 20 година. Никад нису саслушали и никад нису прихватили, па не видим ни зашто би сад. Зато нису само ови избори из августа били референдумски. Сваки наредни су референдумски до оног тренутка док у сваком граду у Црној Гори не смијенимо оне који спроводе овакву политику.

Срећан дан Републике Српске, свим Србима на свијету, а посебно онима који су се изборили да га ми данас славимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: