А шта послије?
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
По неприкосновеним законима логике, свака негација мора да има афирмацију, или, преведено на језик свакодневице, свако „не волим, не поштујем, не цијеним… итд“ мора да има оно „волим, поштујем, цијеним…“! Истрајавати само на једној опцији нити је логично нити је могуће, и само свједочи или о несигурности избора, или његовој наметнутости, а у сваком случају асоцира на кукавичлук, лични и грађански.
И кад смо већ код логике, логично је да један број грађана Србије не воли Вучића. Јер, у свим иоле демократским земљама свијета има и једних и других, а њихов однос се регулише изборним резултатом. Али, као мало гдје у свијету, они који „не воле, не цијене и не поштују“ у Србији, без обзира што их је изборни резултат сврстао „у мале“, хоће на пречац, без избора и редовног поступка, улицом и уличном зајебанцијом до лудила, да се ратосиљају Вучића. Јер мисле да им је он прва и последња препрека до циља. Циљ је несумњиво власт, а ко, са ким и каква, ни они сами немају појма. Е, сад, колико им је он заиста запео у грлу а колико им је то са стране дошапнуто (и плаћено), друга је ствар. И како год и какви год да су мотиви те атавистичке мржње, логика ствари и политичка логика траже следећи одговор: нећемо Вучића, а хоћемо…! Јер, по сили закона, Вучића, уколико је све до њега, ускоро неће бити на Андрићевом вијенцу, али остаје питање свих питања: шта и како послије њега?
Е управо у оним тачкицама горе крије се сва трагикомедија стања у Србији, јер они који неће легитимног предсједника кога хоће. Блокадери неће политичаре, политичари би блокадере, али само на мобу. Те рогове у врећи ни сам Бог не би посложио. А и што би кад ће им „вољеног друга предсједника“ и онако изабрати негдје у Лондону и Бриселу и дојавити им која им је изборна воља! А кад логика, она елементарна, здраворазумска, затаји, кад завлада „побједничка“ еуфорија, онда је сваки избор могућ. Руку под руку са избором иду и последице. Уосталом, Србија је то већ искусила и добро памти шта је добила и имала након што је силом свргла и продала Слободана Милошевића. А ако је сјећање баш и не служи, нека се присјети наших Здравка Кривокапића и Јакова Милатовића.
Блокадери и мрзиоци актуелне Србије нескривено су се изјаснили да „не воле, не поштују и не цијене“ националну „тробојку“!? Убише се од посла да је изгазе, попишају и прекрече гдје год је има. Колико год изгледало блентаво одрицати се једног од стубова државног и националног идентитета, они имају право на ту своју болесну визију Србије без традиције, али нормално и логично би било да кажу коју и какву нуде. Јер, држава без заставе и није држава. Не сумњам да ће (им) понудити неку дргачију, а шта би то значило само нека се присјете Ранка и Мила и њихвог черечења националног бића својих грађана. Глогов колац који су новом химном и заставом њих двојица поболи у традиционалну Црну Гору и након скоро тридесет година држе је непомирљиво посвађаном и подијљеном. Уопште не сумњам да би, ако би им то некако и пошло за руком, и у Србији било исто.
Дијелу грађана Србије се, такође, не свиђају ни Српска православна црква и њено устројство и хтјели би да је рефирмишу. Историја учи да су све све реформе кроз које је Црква као институција прошла неминовно завршиле расколом и подјелама. А о томе какву би и колико реформисану жељели у Србији, идеолози блокадерског устанка ћуте. Не знају, али знају да ову не воле. Не знају и, очигледно, чекају нови нацрт из Ватикана или однекуд друго.
Али, оно што би, ако имају и грама мозга у тинтарама, морали да знају јесу последице тог болесног наума. Ако не знају, ено им примјера Украјине и ево им примјера Црне Горе. Не сумњам да би се и код њих нашао неки Мираш, али нека се само сјете шта се десило кад је чувени расколнички „двојац“, Мића и Рања, покушали да васпостави нову, партијску, цркву у Црној Гори. Добили су у историји овог поднебља незапамћени одговор вјерујућег и нормалног народа. Јер, црква је миленујумски темељ државе, а владе и предсједници су од данас до сјутра.
Бити против нечега (или против свега) а не бити за нешто друго, само је доказ логике стада, бесловесних оваца које се саме податурају за шишање. Држава и државна политика су нешто много озбиљније. И не исцрпљују се у дивљању, прављењу буке, штете и идиотском истрајавању у бесмислу. Државна политика је налик шаху, и шашиста који не зна бар три своја и противникова потеза унапријед – обичан је пацер. А такви не добијају ни партију ни турнир.
