Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира
Фото: Седмица
Пише: Донко Ракочевић
Од 200 свештеника у Црној Гори, током и после Другог свјетског рата, побијенио је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме (ФОТОГРАФИЈЕ снимљене приликом вађења жртава из јама, објављујемо на крају текста!)
Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом…
Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.
Живе их бацали у јаме
Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“
Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.
Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму.
У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.
За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.
На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.
Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.
Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред.
Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“
Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.
<
На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.
Масовне ликвидације у Вељу
Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија.
Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“
Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.
Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимању црквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.
Књиге на ломачи
Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.
Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.
За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“
Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.
Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.
Објављујемо збирку фотографија жртава комунизма, снимљених приликом њиховог вађења из јама у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда
11 thoughts on “Црногорска голгота: Свештенике бацали у јаме!”
Па ето, и унуци њихови се тога не стиде,част поштеним борцима , било их је доста, али губа безбозжничка КОМЕСАРСКО КОМУНИСТИЧКА је оно што је наша мука!
Данас нека им велики Бог помогне да не буду животиње без љуцкости јер им је помоћ најбитнија данас, да буду људи!
Grbaljski četnici su na trojici strijeljali rodoljube,
a jedino Branka Brinića boli noževima i sve
bacili u vrtaču u Dub-u, potom su čopor pasa, prethodno najedenih iznutricama, puštili u jamu!
A komunjare jedne noci posle oslobodenja pohapsili djecu od 17 god. iz Budve, Grblja i u Bar ih masakrirale. Njihove kosti su vadene 90 god. Cak se nasao jedan grbljanin porijeklom crmnicanin da ne dozvoljava da se kosti pohrane u Grbalj i podigne spomenik mucenicima. A taj monstrum posle nije smio poci ni da izjavi saucesce kada neko umre u Grbalj , vec je slao telegrame. Brnabicu su to napravile komunjare, naredujuci jednom cetniku sta da radi Branku. Ako to i to ne uradis cijelu porodicu ima da ti isjecemo.
Tacno je da su zvjerstva činjena i na jednoj i na drugoj strani, činili su ih pojedinci, zato treba objaviti njihova imena i što su i kad uradili.Da naši potomci znaju da ništa ne ostaje sakriveno, da ne mozeš svašta činjet, a dobru se nadat i da nikad nije kriva samo jedna strana.
I da nikad više brat ne digne ruku na brata.
“Samo da rata ne bude….”
Не знам кад је овај текст писан. Ово кажем због једне реченице у тексту: “Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.” Уверен сам да је податак тачан, обзиром да се у канцеларији директора Дома омладине (сада је то КИЦ) налазио канцеларијски намештај од пуног дрвета са резбаријама (радни сто са фотељом, клуб гарнитура, већа витрина са полицама и стаклом на вратима). Стил израде није био модернистички, већ из неког ранијег периода. Дуго година је био у тој канцеларији, све до неколико година уназад, кад је промењен модернијим намештајем, а по неким речима дотадашњи (стилски) намештај је пребачен у кабинет градоначелника. Тада је на том положају био др Миомир Мугоша.
Sacuvaj me Boze svakog zla,Bog ne zaboravlja zlocine,ali prasta ko se pokaje iskreno,nadam se da se nisu pokajali,ka satana i da ce u oganj vjecni oceubice,bratoubice i ostali sljam….
koliko su oni imali pogubljenja na dusi….listom su bili cetnici…sveti maca vukojicic je bio specijalista za klanje zena…na desetine imenom i prezimenom…medju njima i majku misa janketica…svakoj nevinoj zrtvi postovanje…
Држала свећу, па зна. Тачно је да је Миша Јанкетић говорио да му је мајку убио Маца, али и то је нешто што је он чуо од других. И отац и мајка су му били партизани и комунисти, а он је – како сам читао – био таква задрта “Црногорчина” да је његов рођак, велика “Србенда”, који је то наводно рекао, избегавао и да потеже ту тему. Јанкетића поштујем и као глумца, и као човека, али политички га најбоље описује назив представе у којој је глумио, “Како смо волели Тита”. Маца и пар других су осуђени од стране комуниста на основу усмених изјава, а шта се стварно догодило тек треба да се утврди. Ако су убијали, сигурно је да су били изузетак међу православним свештенством. И не као оправдање, сигурно, али не заборавимо ко је први пролио невину крв још 1941-42, у “лијевим скретањима” у ЦГ. Имамо факсимил наредбе Милована Ђиласа и Влада Мартиновића Бајице, за напад на Васојевиће, “јер су они велики-Срби”, и зато их треба убијати све редом, “не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце”. Све треба да се зна како је било, не да би се даље делили и крвили, него да се научи како боље.
Па ето, и унуци њихови се тога не стиде,част поштеним борцима , било их је доста, али губа безбозжничка КОМЕСАРСКО КОМУНИСТИЧКА је оно што је наша мука!
Данас нека им велики Бог помогне да не буду животиње без љуцкости јер им је помоћ најбитнија данас, да буду људи!
Grbaljski četnici su na trojici strijeljali rodoljube,
a jedino Branka Brinića boli noževima i sve
bacili u vrtaču u Dub-u, potom su čopor pasa, prethodno najedenih iznutricama, puštili u jamu!
A komunjare jedne noci posle oslobodenja pohapsili djecu od 17 god. iz Budve, Grblja i u Bar ih masakrirale. Njihove kosti su vadene 90 god. Cak se nasao jedan grbljanin porijeklom crmnicanin da ne dozvoljava da se kosti pohrane u Grbalj i podigne spomenik mucenicima. A taj monstrum posle nije smio poci ni da izjavi saucesce kada neko umre u Grbalj , vec je slao telegrame. Brnabicu su to napravile komunjare, naredujuci jednom cetniku sta da radi Branku. Ako to i to ne uradis cijelu porodicu ima da ti isjecemo.
Tacno je da su zvjerstva činjena i na jednoj i na drugoj strani, činili su ih pojedinci, zato treba objaviti njihova imena i što su i kad uradili.Da naši potomci znaju da ništa ne ostaje sakriveno, da ne mozeš svašta činjet, a dobru se nadat i da nikad nije kriva samo jedna strana.
I da nikad više brat ne digne ruku na brata.
“Samo da rata ne bude….”
Било, не повратило се.
Покој души жртава и њиговим џелатима.
Не знам кад је овај текст писан. Ово кажем због једне реченице у тексту: “Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.” Уверен сам да је податак тачан, обзиром да се у канцеларији директора Дома омладине (сада је то КИЦ) налазио канцеларијски намештај од пуног дрвета са резбаријама (радни сто са фотељом, клуб гарнитура, већа витрина са полицама и стаклом на вратима). Стил израде није био модернистички, већ из неког ранијег периода. Дуго година је био у тој канцеларији, све до неколико година уназад, кад је промењен модернијим намештајем, а по неким речима дотадашњи (стилски) намештај је пребачен у кабинет градоначелника. Тада је на том положају био др Миомир Мугоша.
Sacuvaj me Boze svakog zla,Bog ne zaboravlja zlocine,ali prasta ko se pokaje iskreno,nadam se da se nisu pokajali,ka satana i da ce u oganj vjecni oceubice,bratoubice i ostali sljam….
koliko su oni imali pogubljenja na dusi….listom su bili cetnici…sveti maca vukojicic je bio specijalista za klanje zena…na desetine imenom i prezimenom…medju njima i majku misa janketica…svakoj nevinoj zrtvi postovanje…
Pejso, đe će ti duša!???
Nivelisanje lažama, đavolja je rabota!
Grđe zločina.
Држала свећу, па зна. Тачно је да је Миша Јанкетић говорио да му је мајку убио Маца, али и то је нешто што је он чуо од других. И отац и мајка су му били партизани и комунисти, а он је – како сам читао – био таква задрта “Црногорчина” да је његов рођак, велика “Србенда”, који је то наводно рекао, избегавао и да потеже ту тему. Јанкетића поштујем и као глумца, и као човека, али политички га најбоље описује назив представе у којој је глумио, “Како смо волели Тита”. Маца и пар других су осуђени од стране комуниста на основу усмених изјава, а шта се стварно догодило тек треба да се утврди. Ако су убијали, сигурно је да су били изузетак међу православним свештенством. И не као оправдање, сигурно, али не заборавимо ко је први пролио невину крв још 1941-42, у “лијевим скретањима” у ЦГ. Имамо факсимил наредбе Милована Ђиласа и Влада Мартиновића Бајице, за напад на Васојевиће, “јер су они велики-Срби”, и зато их треба убијати све редом, “не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце”. Све треба да се зна како је било, не да би се даље делили и крвили, него да се научи како боље.