• Колумне
• Поглед

Црногорци не љубе ланце

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Много је воде протекло од када сам прво чуо, а касније и сам ко зна колико пута прочитао Ненадовићеву причу из Рима , када су Митрополиту Петру другом Петровићу понудили да цјелива часне вериге-ланце којима је био везан Свети Петар, да је исти одбио са ријечима „Црногорци не љубе ланце“!

"Чувари" државе, цетињски "фан-клуб" Мила Ђукановића

Пише: Драгутин Дурутовић

Много је воде протекло од када сам прво чуо, а касније и сам ко зна колико пута прочитао Ненадовићеву причу из Рима , када су Митрополиту Петру другом Петровићу понудили да цјелива часне вериге-ланце којима је био везан Свети Петар, да је исти одбио са ријечима „Црногорци не љубе ланце“!

Још више времена је протекло од тада, од тога догађаја, стари латини су давно казали Tempora mutantur et nos mutamur in illis, времена се мијењају и ми се мијењамо у њима. Наравно свако вријеме носи своје бреме, али свако од нас носи и генетски и духовни код својих предака, оно што су Њемци називали „Anenerbe“.

Као мали у мом родном Никшићу, са првим обрисима свијсти почео сам да сазнајем ко сам што сам и од кога сам. Мајка ми је увијек говорила, пази добро шта радиш, знаш ли чије име носиш! Тада сам уз гусле и живо предање чуо ко су какви су Црногорци и Брђани те остала племена, имао сам част да у крило сједим највећим бардовима епске пјесме и најпознатијим гусларима.

Од њих су потекла моја прва сазнања. Наравно и од мојих родитеља који су имали шта да ми пренесу првенствено из наших породица. На зиду је висио левог „Гасер“, ордење мојих предака, изблијеђеле готографије из радионице Милића Обреновића из Никшића на којима су стасити бркати Црногорци са грбовима на капама и леворима за пас. Подигао сам се у том миљеу и до данас остао у њему.

Мој мит о Црногорцима се наравно кроз вријеме и одрастање мијењао, доселио сам у Бар , гдје нису много знали о томе, посебно о гуслама и народним пјесмама, све је то овдје било страно, био сам исмијаван, овдје сам у кућама гледао друге фотографије, најчешће Јосипа Броза. Чак сам био исмијан што сам донио васкршња јаја, јер су се тада славили само Први мај и 29. новембар.

Но вријеме је текло времена су била како се то данас каже транзициона и људи су се из разног разлога мијењали. Ја нисам, остао сам исти онај дјечак из Никшића са погледом на гусле и на стару традиционалну Црну Гору какву су ми у наслеђе оставили моји преци. Нисам узео глијето да „шарам“ и преправљам гробове предака.

Кажем вријеме пролази и онда наиђем на снимак како се љуби слика предсједника владе или републике и то на Цетињу, замислите у чувеном граду „Ђе није могла 500 година крочити Турска нога“, какав митоманија, Турци су славна и јака војска улазили у у Беч , али то није тема овог писанија.

Дакле љуби се слика господара, пада се пред њом, метаније се врше као пред иконом. Сјетих се оне приче са почетка, шта би са Црногорцима који не љубе ланце, гдје нестадоше, ко их покопа, ко их ископа, ко им затрије наслеђе и гробове, ко им склеса са споменика ко су и што су.

Ко им избриса ћирилицу, ко им маче крст са читуље и гроба. Тако питања која тешко могу наћи одговоре,догађај за догађајем , вратим се на „примјере чојства и јунаштва“ кад тамо свега 30 так прича, више Арбанашких но наших, додуше Марко је помињао само подвиге Куча и Арбанаса, Црногорце није помињао, али …

Идем даље, кад неки дан у мом Никшићу аплауз, френетично аплаудирање и узвикивање вођи, уз вриску и одушевљење. Опет се питам шта је, да ли је могуће, колико пута ћу поставити себи то питање.

Па у том Никшићу на тргу је биста Чупићева који се смије кад у њега пуцају Италијански војници, око те бисте падају садашњи припадници власти и њихови поданици, чак и ови што пљескају пред болницом у Никшићу, питам се као онај несретни Милутин у култном филму „ У име народа“ када каже све ми се чини да је ође неко луд, а ја нисам“ .

Да не бих био погрешно схваћен, Љуба Чупића сам узео само илустративно, храброст му нико не може оспорити, али ја сам на супротној страни од његове идеологије за које је узгледа узалуд дао живот.

Шта рећи, много је било примјера нечојства и нејунаштва на који сам наишао, није никшићки случај аплауза који је чисти „Стокхолмски синдром“ (зближавање отмичара и жртве), прим аут, једини, он ме је само подсјетио на сопствену савјест да се упитам, ко ме то слагао или Ненадовић или Миљанов или чак можда и нијесу, али је транзиција учинила своје. Да ли је наша историја мит, да ли од таквих људи и јунака настају овакви полтрони и јадници, да ли је могуће све ово што нам се дешава. Могуће да славна и јака турска војска није могла освојити Цетиње, али ето освоји га неколико стотина евра пред изборе, љубе се слике господара, за мале паре, а што се тиче ланаца,опасније су та данашња везивања за среброљубље и властољубље од било каквих букагија.

Христос Воскресе !

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: