Цар је го – а ми ћутимо у оделима

Пише: Мишо Вујовић

Књаз Никола је волео да преиспитује лојалност својих главара и перјаника.
Седећи на гумну загледан у небо ћутећи је шарао руком по ваздуху као да нешто показује: “Видите ли орла како је моћан?!” Видевши господарев испитивачки поглед сви подигоше главе, осим сердара Јола, који је на кратко погледао ка небу и мирно наставио да ужива у Љешанском дувану. Одједном наста граја: “Види га како моћно крстари небом”, “Колики му је распон крила,?”, “Са оне висине ће видети плен и за трен ће му бити у канџама…”
Књаз се задовољно смешкао, погледујући испод ока сердара Јола:
“ А ти сердаре, виђе ли га?”, упита заједљиво.
“Не, господару, колико видим сад Султана међу нама”, одговори стари сердар.
“ Ти си, сердаре, много обневидио”, примети господар.
“ Слушај ме добро, док год имаш нас обневиђелих који гледамо очима и главом ни ти ни престо ни Црна Гора ти неће бити угрожени, а ови што виде чега нема, а не виде чега има, сутра ни Турке неће видети када нас поново нападну”, рече Јоле устајући да пође за Пипере.
“Боље вам је да слушате што народ збори и што мудри људи виде”, изусти на крају овај часни војсковођа и народни првак захваљујући чијој часности, храбрости и мудрости је у више наврата спречено крвопролиће међу Црногорцима. Он је једини са својим Пиперима у нападу на Куче ишао не да убија већ да спашава и спасио је многе.
Постоји једна легенда: о Цару неимару.
Када се све срушило, он није признао крах. Није се покајао. Није ни застао.
Рекао је:
„Та стока ме није разумела.“
И кренуо да зида. Не државу – него себе.
Циглу по циглу, лаж по лаж, обећање по обећање
билборд по билборд, аферу по аферу…
Палата је расла. Невидљива, али сви су јој се дивили. Нису смели другачије.
Свако је знао да се ништа не види – али нико да изусти.
Све док цар, у својој сујетној свемоћи, није питао дворску луду:
„Како ти се допада моја грађевина?“
А луда, која је једина још имала слух за истину, рече:
„Као гола ледина, господару.“
У маси – прво тишина. Па шапат. Па комешање.
И цар, у свом позоришном заносу, стаде пред народ. Разгрну одело. И рече:
„Хоћете ли сад да видите истину? Видите – го сам.“
А из хиљаду грла проломи се:
„Цар је го! Цар је гооо!“
Али он подиже руку, мирно, сигуран да све и даље држи под контролом.
И изусти:
„Сад видите голог цара. А замак – њега нисте видели.
Јер га није било. Али сте ми се клањали као да јесте.“
И ту је, драги народе, суштина нашег проклетства:
клањамо се фасадама, плашимо се луда, а чекамо да цар сам скине све – да бисмо прогледали.
А кад видимо – касно је. Он већ тражи маказе за ново одело.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: