Краљ Александар Обреновић и књаз Никола Петровић на данашњи дан потписали споразум о сарадњи

На данашњи дан, 6. маја 1897. године на Цетињу су српски краљ Александар Обреновић и црногорски књаз Никола потписали споразум о сарадњи двије државе. Договорено је да у случају распада турске империје, граница између Србије и Црне Горе иде средином новопазарског Санџака, према југу Србије, тако што би Србији припали Скопље, Тетово и Охрид, а Црној Гори Ђаковица, Призрен и Дебар. Граница би ишла долином Вардара до Егејског мора, с тим да територије испод Солуна припадну Србији, а Црној Гори западно у правцу Валоне.

Добивши писмо из Београда, књаз је из Њемачке одговорио краљу Александру маја 1896. године. Неизмјерно захвалан на садржини краљева писма, књаз се ”из душе радује” братској одлуци да се тога љета виде у њиховим пријестоницама. Књаз се нада да ће њихов састанак обновити и освјежити дух ”нашега драгога Српства” које у њихову љубаву и братске односе полаже своје наде. Због тога краљ није могао изабрати бољи термин јер се тај термин подудара са прославом 200-годишњице ”оснивача моје династије и препородиоца Црне Горе, владике Данила”.  Краљево ће присуство ту прославу ”увеличати и сјајнијом учинити”. А што се тиче књажева доласка у Београд, књаз моли да то буде ”око Видовадне”.

Књаз Никола је из Москве стигао у Беч с измијењеним планом: да из Беча иде право у Београд. Вјероватно је и руска влада утицала на њега да одустане од пута преко Цариграда и Софије, како би посјетa Београду имала жељену сврху и ефекат. Цетињу је накнадно јављено да књажева пратња за посјету Београду пође у Беч.

За долазак књаза Николе у Беч српски посланик Ђорђије Симић дознао је из новина, али је одмах пошао да му се представи и стави на располагање ради евентуалног саопштења. У разговору са Симићем књаз се распитивао какве ће свечаности бити у Београду поводом његова доласка и изјавио да би најрадије дошао на сам Видовдан, да се може задржати само 4 дана и да ће имати доста велику свиту. Књазу у Бечу се придружују још седам личности, међу којима министар иностраних дјела војвода Гавро Вуковић, министар војске војвода Илија Пламенац државни савјетник војвода Симо Поповић, први секретар кнез др Лујо Војновић. Састав књажеве пратње показује да је на придавао велики значај овој посјети. Књаз Никола је са свитом и у пратњи посланика Симића кренуо из Беча. На жељезничкој станици искупио се велики број ђака и студената из Србије, Хрватске, Далмације, Босне и Херцеговине, Војводине. Неки Босанац одржао је поздравну ријеч у име те омладине, због чега је имао неприлике с аустријским властима. Воз мађарске жељезнице са посебним вагоном за књаза Николу ишао је преко Будимпеште и Суботице. У Новом Саду велика маса свијета поздрављала је иза ограде, пошто су власти забраниле улазак у станицу.

На Видовдан 1896. године у девет сати књаз Никола и краљ Александар загрлили су се на београдској жељезничкој станици. Потом је свечана поворка пошла искићеним улицама, праћена одушевљеним овацијама народа из Београда, унутрашњости Србије и Војводине. Штампа је до ситница извјештавала о разним церемонијама и посјетама владара: о присуству парастосу косовској успомени у Саборној цркви, о посјети Академији наука, Дому св. Саве, Народном музеју, Великој школи, Војној академији.  На свечаној вечери књаз Никола је одржао веома запажену здравицу. Он је истакао да му је одавна била жарка жеља да посјети Београд. Он доноси поздрав ”Јужнога српства – Црне Горе – Зете Балшића, Црнојевића и Дома Мога”, земље у којој се непрекидност српске самосталности срећно очувала са толико жртава и прегнућа. А дошао је баш на Видовдан, да тај дан српски народ не би провео у сјети ”као многи до данас”. Српски народ, да би се ”усправио”, и данас вапије за слогом, а краљ и књаз као његови управљачи дужни су учинити све да га исправе. ”Српски владари треба да свој народ поведу правцем његових праведних тежњи; јер српски народ хоће само да буде посједник свога, пошто је позван да буде ревносни судионик на пољу напретка, развића и цивилизације”. Књаз Никола је, очигледно, хтио да се ова здравица обиљежи као главни моменат у његовој посјети Београду. Слогу двају владара као основни предуслов за остварење историјског императива, тј. “потпуног ослобођења свих Срба”, књаз је свакако желио.

Договор о посјети краља Александра Цетињу постигнут је без тешкоћа. Предсједник српске владе Симић јавио је министру Вуковићу да се краљ Александар радо одазвао жељи краља Николе да му што прије врати прошлогодишњу посјету. Напомињући да краљ, такође, жели да са књазом ”поново измијени мисли о интересима српског народа”, одлучио је да му дође на сами Ђурђевдан – књажеву крсну славу. Ђорђе Симић је у својим успоменама забиљежио да је са Цетиња одмах одговорено како ће књазу краљева посјета на Ђурђевдан бити веома мила.  Уочи краљева доласка успостављени су једнострани дипломатски односи између Србије и Црне Горе, тј. само је краљ Александар акредитовао изванредног посланика и опуномоћеног министра при двору књаза Николе. Узгред речено, Црна Гора је због врло оскудних финансија сталног дипломатског заступника држала само у Цариграду и конзуларног у Скадру. Генерал Јеврем Велимировић дошао је на Цетиње 9. априла. Сјутрадан га је књаз примио у приватну аудијенцију, а 14. априла, на свечаној аудијенцији, Велимировић је предао акредитивна писма.

Краљ Александар је пошао из Београда жељезницом до Ријеке, а даље бродом до Бара. Са пратњом од девет личности искрцао се у барском пристану. Послије поздрава са пријестолонаследником Данилом и осталим личностима на дочеку, свечана поворка се, уз бурне овације народа, упутила за Цетиње. Од Вирпазара до Ријеке Црнојевића превезли су се паробродом ”Даница”. Навече је краљев екипаж, одушевљено дочекан од Цетињана и околине, срдачно примљен у двору књаза Николе.  Боравак краља Александра на Цетињу, иако скромнији по програму, био је лијепо испуњен и угодан. Сјутрадан по доласку одржано је благодарење у манастирској цркви, послије подне владари су посјетили угледну цетињску школу Дјевојачки институт, а увече је био велики пријем у двору. Трећега дана владари су присуствовали смотри тек установљене редовне црногорске војске на Обилића пољани. На свечаном ручку владари су одржали кратке здравице. Здравице су учиниле јак утисак “на цио српски народ”, који је у њима видио израз братског пријатељства и сарадње између Србије и Црне Горе. Последњег дана свога боравка на Цетињу краљ Александар је обишао Зетски дом и болницу, а код књаза је приређен фамилијарни ручак. Послије подне краљ је свечано и дирљиво испраћен, у друштву књаза Николе и других достојанственика, преко Његуша до аустријске границе. Из Котора је навече отпловио за Ријеку.

На Цетињу су вођени и политички разговори, а односили су се превасходно на питање будућега наследства остатака турске царевине на Балкану. У размјени мишљења књаз Никола и црногорска влада изразили су готовост да са српском владом и краљем споразумно раде ”у свим питањима која се тичу српског народа”. Књаз је напоменуо да жели да се између Србије и Црне Горе закључи један ближи споразум, интимнији уговор, којим би се прецизирале узајамне обавезе и задаци што их чекају у будућности. Одредиле би се и интересне сфере и њихове границе, како се, упозоравао је књаз Никола, “због једнога мјеста не би покварио цио споразум”. Краљ Александар је одобрио својим министрима да се упусте у разговор са црногорским министром иностраних дјела. Резултат тих преговора, углавном између Симића и Вуковића, био је пројекат споразума који су имали усвојити и потписати краљ Србије и књаз Црне Горе, а који гласи:

”1. Владаоци Србије и Црне Горе обавезују се да у свима питањима, која се тичу интереса српског народа ван њихових земаља, поступају споразумно и да један без другог ништа не предузима;

2. У питањима црквено-школским у Отоманској империји оба владаоца и њихове владе радиће заједнички у Цариграду и гдје буде потребно да се призна народу српском његова народност и да му се даду српске владике и српске школе, свуда гдје то становништво буде тражило;
3. Ако би интересима народа српског у Краљевини Србији и Књажевини Црној Гори, или ван њих, угрозила опасност од неког трећег, оба владара и њихове владе обавезују се да заједнички бране те интересе свим средствима, па и оружаном руком;
4. Да би се тачно опредијелиле сфере међусобних интереса између Србије и Црне Горе, оба владаоца сагласила су се у случају распада Турске империје да граница између Србије и Црне Горе иде средином Санџака новопазарског, тако да Нова Варош, Сјеница и Нови Пазар припадну Србији, а Пљевља и Пећ Црној Гори. Од границе Новопазарског санџака имала би се повући једна што правија линија на југ, која би оставила Србији Скопље, Тетово и Охрид, а Црној Гори Ђаковицу, Призрен и Дибру. На југу, од Охридског језера српска граница имала би поћи к истоку, обухватити Битољ, Водену и спустити се на Јегејско море, испод Солуна, остављајући Солун Србији; а црногорска граница ишла би западно на Јадранско море, у правцу Валоне;
5. Књаз Црне Горе и његова Влада обавезују се, у интересу српског племена, да свима средствима, било политичким било војним, помажу Србији да при размеђивању њеном са Бугарском граница Србије иде вододјелницом Струме и Вардара, остављајући слив Вардара Србији, а слив Струме Бугарској, и спуштајући се ка заливу Ренденском (или Орфанском)”.

Одјек састанка на Цетињу у српској штампи био је по духу и садржају истовјетан одјеку састанка у Београду, до кога је било дошло претходне године. Сличан патриотски дух и историјске дигресије у основи су одражавале оно што су ови састанци сами собом симболизовали: свијест о истовјетности интереса и циљева народа двију земаља.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: