Буква
Јован Дучић
Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије
Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.
Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
