Обиљежавајући 150 година од рођења сердара Јанка Вукотића, 140 година од боја на Шекулару, 100 година од Мојковачке битке и 20 година од обнове рада Удружење ратних добровољаца 1912. – 1918., њихових потомака и поштовалаца одржало је свечану Скупштину, са које је поручено да наши преци који су уградили кости у слободу коју данас уживамо заслужују дубоко поштовање
Након поздравних ријечи секретара Живка Бјелановића наступио је гуслар Вујадин Добрашиновић, док је у уводном излагању предсједник Удружења Миличко Трифуновић, констатовао да је Удружење на чијем се челу налази у протеклом периоду оправдало своје постојање, јер је, између осталог, уз помоћ шире друштвене заједнице и бројних добротвора и поштовалаца обновило и подигло велики број споменика и спомен обиљежја који подсјећају на славне странице наше историјe, наводи се у саопштењу.
Бјелановић је рекао да уе Удружење и кроз организовање бројних манифестација дало пуни допринос јачању националног духовног и културног идентитета српског народа у Црној Гори.
„Наше Удружења данас окупља потомке и поштоваоце ратних добровољаца ради развијања патриотских осјећања и његовања славних слободарских традиција, слоге, духовних вриједности и културних добара српског народа. Зато и ова свечаност показује да крв ратних добровољаца, који су током балканских и Првог свјетског рата исписивали свијетле странице наше историје, тече венама њихових бројних потомака и поштовалаца „, нагласио је Трифуновић, додајући да се, ради очувања националног и језичког идентитета културно, духовно, друштвено и историјско јединство српског народа у Црној Гори мора бранити свим демократским средствима.
Пригодну бесједу о животном и војничком путу сердара Јанка Вукотића одржао је професор историје Вељко Бубања наводећи да је овај знаменити војсковођа обављао мноштво значајних функција. Истакао је да је Јанко Вукотић био успјешан дипломата, војник и политичар.
У саопштењу се наводи да је дом Вукотића дао доста знаменитих ратника. Међу њима и Јанка, који је свијет угледао 18. фебруара 1866. године на легендарном Чеву, у Катунској нахији. Послије завршене основне школе у родном мјесту, са непуних 15 година упућен је преко мора, у Италију, да изучава војне науке као државни питомац. У елитној војној академији у Модени, према наводима неких аутора, школовао се четири године. Остали су, пак, тврдили шест година. По завршетку академије путовао је по Европи да би упознао устројство најјачих војски, а посебно начине брдско-планинског ратовања. Преко 47 година носио је војнички мундир. Био је свестран и образован, а течно је говорио италијански, француски и руски језик. Пријатан саговорник, племенитог лика, стасит и висок 204 центиметра. Војнички образован, 1866. године добио је чин поручника и прву дужност у пјешадијској јединици. Убрзо је постављен да службује у Министарству војном. Године 1892. унапријеђен је у чин командира и постављен је за комаданта гарде књаза Николе Петровића. Командовао је потом пјешадијском подофицирском школом, која је основана 1895. године. У Стајаћој војсци је био комадант као бригадир, а затим је био начелник општег одјељења у Министарству војном. Старао се да се отвори Пјешадијска официрска школа на Цетињу и Артиљеријска школа у Никшићу, као формацијски уреди црногорске народне војске. Почетком 1905. године Вукотић је именован за члана Државног савјета Књажевине Црне Горе. Недуго доцније постао је министар војни у првој парламентарној Влади и уједно заступник предсједника Владе. Касније је, неколико мјесеци, командовао никшићком бригадом, а затим је био управитељ Катунско-ријечке нахије и командант Катунске бригаде. У то вријеме је одређен и за студију у Великом војном суду- казао је Бубања, додајући да је Јанко Вукотић у историји посебно уписан као комадант у бојевима у времену од 1912. до 1916. године.
О значају Мојковачке битке говорио је почасни предсједник Удружења ратних добровољаца 1912. – 1918., њихових потомака и поштовалаца Горан Киковић рекавши да је овај догaђај златним словима уписан у српску историју.
„Данас је важно, ради генерација које долазе, прозборити коју ријеч више о огромној жртви коју је црногорска војска поднијела на Мојковцу не тражећи ништа заузврат. Ти јунаци су личним примјером посвједочили ‘да нема веће љубави од те, да ко положи живот свој за ближње своје’. Најочитији примјер је свакако чувена Мојковачка битка, која се одиграла на Бадњи дан и Божић прије 100година. Примјер је огромне жртве и потврда свих идеала којима је српски народ у Црној Гори вјековима био надахњиван, кроз своју светосавску вјеру и кроз епску поезију. Тешко да ми данас можемо да се загледамо у свијест тих људи, који су добровољно ишли на заклање зарад своје браће, иако су знали да су ин и држава и војска на издисају. Мојковачка битка је била само епилог тромјесечних крвавих борби Црногорско-санџачке војске, под командом сердара Јанка Вукотића, што је на фронту од Вишеграда до Новог Пазара водила битке и бранила одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру“, нагласио је Киковић.
Присутни су на крају уз пјесму: „Запјевајмо сви из гласа/ без Русије нема спаса“ послали поруку подршке руском предсједнику Владимиру Путину.
Томом свечаности су у знак признања за допринос у раду и афирмацији Удружења ратних добровољаца 1912. – 1918., њихових потомака и поштовалаца уручене велике српске повеље. Повеље су добили: Брано Оташевић, Горан Киковић, Вујадин Пантовић, Мило Цикић, ДавидЛалић, Будо Кастратовић и Дарко Јововић, као и лист „Пензионер“ и часопис „Глас Холмије“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
