Београдски споразум
Батрић Бабовић
Пише: Батрић Бабовић
Београдски споразум слави своје 23.године постојања. Може се рећи да подсјећа на (не)постојање онога за шта је био потписан. Измијењене Србија и Црна Гора не постоје. Питања зашто је тако има безброј. Одговор готово ниједан. Од тада па до 23.рођендана јаловог потписа на фиктивно заједништво и реалан раскид. Војислав Коштуница и Мирољуб Лабус су у политичкој пензији, Зоран Ђинђић у славној и неисписаној историји која ће се проучавати, Филип Вујановић на полицама које су архиви акомодације једног политичара на све новотарије, а Мило Ђукановић почасни предсједник неумрлог система завјетованог на покорност и правила ћутања. Шпанац из плејаде кадрова Фелипеа Гонзалеса и Фулбрајтов стипендиста за атомску физику Хавијер Солана ушао је дубоко у девету деценију живота. Уставна Повеља постала је правна гробница свих претходних Југославија. Шта је исти споразум значио у загробном смислу за историјате три упокојене краљевине нико не коментарише. Не постоје озбиљне правне студије о импликацијама Београдског Споразума. Највероватније се радило о добро осмишљеном плану да се релативизују правне последице до тада невиђеног производа.
Са овог временског аспекта, цијела прича око Београдског Споразума личи на радњу романа Миодрага Булатовића “Црвени петао лети према небу”. Србија и Црна Гора јесу свадба из истоименог Булатовићевог романа, без упоришта у било ком појединачном лику генијалног дјела.
Народ у Србији и Црној Гори од давне референдумске године за независност Монтенегра час личи на црвеног петла, час на луду Мару.
Кајице, Петри, Јовани, Илије, Мухареми и Срећко остају у спектру политичких сцена Црне Горе и Србије.
Једино је Устав Србије наџивио ове ликове.
По процјенама многих наџивјеће и “Белу лађу”.
