Београдски споразум

Пише: Батрић Бабовић

Београдски споразум слави своје 23.године постојања. Може се рећи да подсјећа на (не)постојање онога за шта је био потписан. Измијењене Србија и Црна Гора не постоје. Питања зашто је тако има безброј. Одговор готово ниједан. Од тада па до 23.рођендана јаловог потписа на фиктивно заједништво и реалан раскид. Војислав Коштуница и Мирољуб Лабус су у политичкој пензији, Зоран Ђинђић у славној и неисписаној историји која ће се проучавати, Филип Вујановић на полицама које су архиви акомодације једног политичара на све новотарије, а Мило Ђукановић почасни предсједник неумрлог система завјетованог на покорност и правила ћутања. Шпанац из плејаде кадрова Фелипеа Гонзалеса и Фулбрајтов стипендиста за атомску физику Хавијер Солана ушао је дубоко у девету деценију живота. Уставна Повеља постала је правна гробница свих претходних Југославија. Шта је исти споразум значио у загробном смислу за историјате три упокојене краљевине нико не коментарише. Не постоје озбиљне правне студије о импликацијама Београдског Споразума. Највероватније се радило о добро осмишљеном плану да се релативизују правне последице до тада невиђеног производа.

Са овог временског аспекта, цијела прича око Београдског Споразума личи на радњу романа Миодрага Булатовића „Црвени петао лети према небу“. Србија и Црна Гора јесу свадба из истоименог Булатовићевог романа, без упоришта у било ком појединачном лику генијалног дјела.

Народ у Србији и Црној Гори од давне референдумске године за независност Монтенегра час личи на црвеног петла, час на луду Мару.

Кајице, Петри, Јовани, Илије, Мухареми и Срећко остају у спектру политичких сцена Црне Горе и Србије.

Једино је Устав Србије наџивио ове ликове.

По процјенама многих наџивјеће и „Белу лађу“.

Чекајући будуће правнике који треба да освијетле непознату страницу хибридне правне гимнастике старе више од двије деценије, Буле постаје све више актуелан.

Бјелопољски романописац је актуелан ни мање ни више него пророчански сценарији легендарног Синише Павића, који објашњавају рок трајања, смисао постојања и вјечите дилеме српског народа у подијељеним земљама вољом силника овог свијета и слабостима лидера које је Србима вријеме нанијело.

Гледајући на дубине марта старог 23 године са правом се поставља питање колико је Павића и Булатовића потребно да би се разоткриле голотиње и заблуде напаћеног народа у нади за боље сјутра.

Умјесто да постане главни јунак ненаграђеног романа Миодрага Булатовића, споразум из Палате Федерације са Новог Београда постао је стих из једне омиљене младалачке пјесме који гласи „Неке птице никад не полете „.

Ипак се са сигурношћу може рећи да нада која говори млади нараштаји неће дочекати својих пет минута последња умире.

Без зетова Франкових генерала који су опијали политику ових простора вјетровима и мушицама шпанске политичке производње и без домаћих политичара који су били ушкопљеници сопствених страсти и слабости, па су бивали бирани по скалама западног политичког вектора.

Зато је човјек сланог презимена донио Пандорину кутију танког прелазног решења и магловитог будућег односа за нераскидиве везе једног народа.

На крају, треба поставити питање да ли је то било могуће без учешћа домаћих политичких фактора?

Све је јасно. Круг још није затворен!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: