Како упознати другу страну
1 min read
Кевин Костнер; фото: Getty Images, Jason Kempin/Staff
Игра с вуковима, роман америчког писца Мајкла Блејка, по коме је снимљен легендарни филм Кевина Костнера овјенчан са 7 Оскара и три златна Глобуса, по први пут доступан је и нашим читаоцима у преводу Татјане Милосављевић и у издању Лагуне.
Мајкл Блејк је написао средином осамдесетих година овај роман о исконској потреби за откривањем сопственог идентитета, сматрао је да романескна визија појединца у рату може младима приближити америчку историју и живот на граници, а није ни сумњао да ће његова визија усамљеничког живота поручника Џона Данбара опчинити милионе читалаца широм свијета.
Радња романа се одвија 1863. године и прати живот поручника Сједињених Држава Джона Данбара. Након тешке битке он открива да љекари планирају да му ампутирају ногу, па због тога одлучује да изврши самоубиство јуришем на непријатељску линију. То изазива збуњеност код непријатељске стране и чистом срећом његова јединица побјеђује и он постаје јунак. Данбар по сопственој жељи напушта лудило ратног фронта, тражи премјештај у Форт Сеџвик и одлази у мирна природна пространства Дакоте, према удаљеном утврђењу, најистуренијој војној постаји на Дивљем западу. Хиљадама миља источно његови другови се жестоко боре са војском Конфедерације, док њега окружују бескрајна прерија и плаво небо. Фасциниран тим мјестом, Данбар одлучује да ту ипак остане са својим јединим пријатељима, вуком и коњем Циском. Но након дугог пута открива да је утврђење напуштено и да га посматрају Индијанци. Джон Данбар о својим првим комшијама не зна ништа. Посматра их и опчињен је оним што види.
У самоћи, препуштен дивљини одлучује да им се приближи. Како би успоставио контакт, одлази у њихово село, али на путу случајно среће жену коју спашава… Она је бијелкиња, али су је одгојили Индијанци па је сматрају својом. Данбар упознаје поглавицу Птица која удара, па се спријатељује са Индијанцима и учи њихов језик. Како вријеме пролази он се потпуно стапа са Индијанцима и постаје један од њих. Проналази унутрашњи мир. И тако почиње преображај из којег ће изаћи други човјек. Као човјек звани Игра с Вуковима. Међутим тада на то подручје упадају амерички војници, ухвате Дунбара и проглашавају га издајицом јер се уклопио и идентификовао са индијанском културом.
“Игра с вуковима” је једноставна прича са ликовима наглашене моралности и људскости. Има епски замах, једноставну нарацију и најбољу страну вестерна, без уобичајене поларизације ликова и предвидљивих ситуација карактеристичних за жанр вестерна. Оно што „Игру с вуковима“ чини великом књигом је однос главног јунака према рату и непријатељу и покушај да се упозна и друга страна, али не само преко нишана. Писац је у овој књизи читаоцима представио традицију и обичаје Команчија, индијанског племена, њихов поглед на свијет и законе којима се воде кроз живот. Они су у овом роману људи који имају свој језик и обичаје, а не безлична маса. “Игра с вуковима” је и историја гледана из угла Индијанаца.
По Блејковом роману „Игра с вуковима“ 1990. снимљен је и истоимени филм који је режирарао Кевин Костнер, уједно и главни глумац овог авантуристичког вестерна. Код нас је филм познат под називом „Плес с вуковима“ а ово филмско остварење је постигло велики комерцијални успјех у биоскопима у доба кад се мислило да је жанр вестерна изашао из моде. То је иначе и најуспјешнији вестерн свих времена, који је зарадио скоро 500 милиона долара.
Мајкл Блејк и Кевин Костнер упознали су се 1981, а неколико година раније Блејк се преселио у Лос Анђелес. Писао је сценарије за филмове а у једном од филмова снимљеним по његовом сценарију „Стацy’с Книгхтс“ Костнер је играо главну улогу. Жељећи да Блејка прогура у свијету филма, Костнер га је упознао са холивудском елитом. Не могавши да оствари своје снове у Холивуду, Блејк се окренуо писању романа, не радећи ништа друго. У то доба није имао новца ни за станарину, па је неко вријеме живио код Костнера. Потом је радио као перач судова у кинеском ресторану. Костнеру се сценарио јако допао али обзиром да је средином осамдесетих прошло златно доба вестерна, он је 1986. предложио Блејку да га претвори у роман, чиме би се повећале шансе за екранизацију у филм. Романом би привукао велики број читалаца, а потом би лакше снимили филм. Блејк га је послушао. Блејков роман „Плес с вуковима“ био је више од 30 пута одбијен, прије него што га је објавила мала издавачка кућа Фаwцетт, 1988. године у меком повезу. Роман се најприје продавао првенствено на аеродромима. Убрзо је постао бестселер, а Костнер је откупио права, знајући да ће филмска адаптација добити потребну студијску дистрибуцију. Остало је историја. И Блејк и Костнер су 1991. освојили Оскара, први за сценариј, а други за режију и продукцију.
