У Матици српској у Даниловграду: Завичаји Слободана Вучинића

У Матици српској у Даниловграду одржано је пјесничко вече Слободана Вучинића. Вучинић је до сада објавио више књига. Пише поезију, прозу и књижевну критику. Објавио је књиге стихова „Откуп главе“ (1972), „Има нешто“ (1976), „Кап завичаја“ (1982), „Пријатљи добар дан“ (1982), „Земљом је тако“ (1988), „Жељне руке“ (1989), „Брашњеник“ (1991), „Ново давно“ (1997), „Кључ од куће“ (1999), „Страх од јаве“ (2003 и 2008), „Погано је причати“ (2006), „Под прагом закопано“ (2006), „Моја земља“ (2007), „Слане завичаја“ (2008). Добитник је бројних књижевних награда: „Ристо Ратковић“ (за младе пјеснике), „Лимске вечери поезије“ „Блажо Шћепановић“, „Вукови ластари“, „Радован Зоговић“.

О његовом стваралаштву говорио је Будо Симоновић, новинар и публициста, и Будо Новосел, пјесник. Водитељ програма био је Милан Стојовић, а организатор вечери Зоран Павићевић.

Будо Симоновић говорио је о темама из Вучинићеве књиге “Освити завичаја”.

-Нијесам сасвим сигуран да ли је до краја тачна стара мудрост да је човјек без завичаја, човјек без психологије,  али сам потпуно и до краја увјерен да је бескрајно, непоправљиво сиромашан свако ко нема завичаја, ко у души не носи ту стопу земље на којој је угледао овај свијет, одакле се загледао у бескрај звјезданог шара. Истинско, право значење завичаја, међутим, осјете само они које матица живота занесе и удаљи их од њега, који осјете носталгију и чежњу за завичајем; који ту чежњу као слатко бреме носе кроз живот, крију је у њедрима као највећу, најсветију и начеднију амајлију и тајну, заспивају и буде се са далеким, драгим обрисима завичајног хоризонта и из дана у дан барем по једном у мислима прелазе ту омражену стазу која их је одвела из завичаја. То је пут-беспут на којем није потребан ни путовођа ни луч, чак ни по највећој карамлучини. Човјека води, обасјава му пут, увијек будна и свеприсутна завичајна звијезда, истакао је Симоновић.