У Матици српској у Даниловграду: Завичаји Слободана Вучинића

У Матици српској у Даниловграду одржано је пјесничко вече Слободана Вучинића. Вучинић је до сада објавио више књига. Пише поезију, прозу и књижевну критику. Објавио је књиге стихова „Откуп главе“ (1972), „Има нешто“ (1976), „Кап завичаја“ (1982), „Пријатљи добар дан“ (1982), „Земљом је тако“ (1988), „Жељне руке“ (1989), „Брашњеник“ (1991), „Ново давно“ (1997), „Кључ од куће“ (1999), „Страх од јаве“ (2003 и 2008), „Погано је причати“ (2006), „Под прагом закопано“ (2006), „Моја земља“ (2007), „Слане завичаја“ (2008). Добитник је бројних књижевних награда: „Ристо Ратковић“ (за младе пјеснике), „Лимске вечери поезије“ „Блажо Шћепановић“, „Вукови ластари“, „Радован Зоговић“.

О његовом стваралаштву говорио је Будо Симоновић, новинар и публициста, и Будо Новосел, пјесник. Водитељ програма био је Милан Стојовић, а организатор вечери Зоран Павићевић.

Будо Симоновић говорио је о темама из Вучинићеве књиге „Освити завичаја“.

-Нијесам сасвим сигуран да ли је до краја тачна стара мудрост да је човјек без завичаја, човјек без психологије,  али сам потпуно и до краја увјерен да је бескрајно, непоправљиво сиромашан свако ко нема завичаја, ко у души не носи ту стопу земље на којој је угледао овај свијет, одакле се загледао у бескрај звјезданог шара. Истинско, право значење завичаја, међутим, осјете само они које матица живота занесе и удаљи их од њега, који осјете носталгију и чежњу за завичајем; који ту чежњу као слатко бреме носе кроз живот, крију је у њедрима као највећу, најсветију и начеднију амајлију и тајну, заспивају и буде се са далеким, драгим обрисима завичајног хоризонта и из дана у дан барем по једном у мислима прелазе ту омражену стазу која их је одвела из завичаја. То је пут-беспут на којем није потребан ни путовођа ни луч, чак ни по највећој карамлучини. Човјека води, обасјава му пут, увијек будна и свеприсутна завичајна звијезда, истакао је Симоновић.

Он је додао да доживљај завичаја Слободан Вучинић дочарава својом књигом „Освити завичаја“. У њој су записани лирски осјећаји коју потврђују Вучинића као пјесника танане душе и дубоког осјећаја свијета око себе.

-Завичај је главна улица, нашег срца

стаза на којој никад не посрнеш

звијезда водиља

која кад залуташ помогне ти да се врнеш…“. 

Завичај је – додаје он у прологу ове књиге  – недочитана књига и недосликана слика, и недопјевана пјесма и недосањани сан, непрегаз и непокос поље, непресуш и хладан извор. И што је можда најболније, недољубљена љубав, послије које остаје бол и неисплакана туга у души, појаснио је Симоновић.

Он сматра да је само та мисао довољна  довољна да пробуди знатижељу љубитеља поезије, посебно оних који се не сретају први пут са његовим стихотворством, који знају да сво његово поетско стваралаштво, уствари, вуче коријен из његовог завичаја, из његове родне Вранешке долине.

-Гдје год био, куд год ходио, кад год врхом пера дотакне бескрајну бјелину чисте хартије, кад дирне струну своје пјесничке лире, попут Дучића који је слушао шум његових завичајних јабланова, чује шум Љубовиђе и попут Црњанског „расцветане трешње из заседа мами“ по широким вранешким ливадама и уским удолицама, рекао је Симоновић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: