Ако хоћете да ме частите, упознајте ме с новим човеком. Сваки живот је ненаписан роман. Неиспричана прича. Најдрагоценије је то што сам напунио шездесет и шест година и што још увек пишем. Отишао сам у рат тражећи метак луталицу. Али изгледа да је моје послушање – да будем сведок. Да памтим.
Рекао је ово за „Глас Српске“ Небојша Јеврић, писац, новинар и публициста, говорећи шта му је најдрагоцјеније искуство из четири деценије дуге књижевне каријере и седам деценија живота. Прослављени мајстор репортажа и писане ријечи ових дана промовише нову збирку „Мртви дим“ за коју је добио Велику награду „Иво Андрић“ коју додјељује Андрићев институт из Вишеграда, али каже да своје ратне другове не заборавља
-Никог нисам заборавио. Своје пријатеље не заборављам – ни живе, а камоли мртве, рекао је Јеврић.
ГЛАС: За збирку прича „Мртви дим“ добитник сте Велике награде „Иво Андрић“, коју додјељује Андрићев институт из Вишеграда. Шта Вам значи ова награда?
ЈЕВРИЋ: На сахрани Меше Селимовића велики српски песник Матија Бећковић је рекао: „Нико као ти није умео да од зла прави златнике. Да је зло знало шта га чека с твоје стране, далеко би те заобишло.“
Ништа у животу нисам радио, осим што сам од зла, које је снашло мој народ, правио златнике. Када се рат завршио, „жути“ су угасили „Дугу“ и, као и већина ратника, нашао сам се на улици са гомилом прича у глави.
Све сам очекивао, само не ту награду. Тим пре што Кустурицу једва познајем. Када ме је позвао, био сам за шанком једне кафане у Херцег Новом. Да је хтео да опали бољи шамар београдској чаршији – не би могао. Наравно да ми награда много значи. Посебно зато што долази из Републике Српске. И што је додељује установа као што је Андрићев институт у Вишеграду. Српска књижевна чаршија се трудила да ме на све начине маргинализује. Прећутали су све моје књиге. Иако се „Српски рулет“ продао у десет хиљада примерака, завера ћутања је трајала предуго. Сада је с тим готово.
ГЛАС: Колико су приче из „Мртвог дима“ блиске Вашим репортажама и шта у тим причама обрађујете?
ЈЕВРИЋ: Моје ратне репортаже састојале су се углавном од пет-шест повезаних прича. Многи су куповали „Дугу“ управо због њих, али много тога је остало неиспричано. Сада ми се појављују фајлови сачувани на меморијским кукама, обилазе ме мртви другови о којима нисам стигао да пишем. Имам шездесет и шест година. Шљиве које сам скупљао и стављао у бурад почеле су да шапућу. Време је да испричам све што нисам стигао. Репортаже су биле рударење злата, а сада правим накит.
ГЛАС: Ваше перо биљежило је репортаже са многих ратишта. Са ког сте ратишта написали највише, а које је било најжешће?
ЈЕВРИЋ: Рат је свуда тежак. Своје најбоље године сам оставио у рововима. Али Неџарићи – тај театар смрти – и Касиндолска улица се могу мерити са Кошарама. Од сто педесет људи који су је бранили, преко сто је погинуло.
ГЛАС: Својевремено сте рекли да су сарајевски Срби најздравије ткиво Републике Српске. Зашто?
ЈЕВРИЋ: Ту рат никада није престао. Највише се гинуло током примирја. Туче снајпер, а српски ратник искочи насред улице и „одмери“ га од шаке до лакта. Други чекају да виде одакле се снајпер јавља – па онда зољама и осама. То се није догађало нигде осим у Сарајеву. Ту сам видео примере епског јунаштва. Само рат ствара истинске племиће који презиру смрт. А таквих сам упознао много.
ГЛАС: Колико су рат и крв инспиративни за писање и да ли сте успјели да прерадите ратне слике?
ЈЕВРИЋ: Пишем јер морам. Београдски круг писаца бавио се постмодернизмом или писањем ни о чему. Удруживали су се у кланове. Делили једни другима награде. Није им падало на памет да пређу Дрину. А Дрина није граница, већ кичма српског народа. Ко то разуме – тај је Србин.
ГЛАС: Ви сте први Србин који је добио држављанство Републике Српске.
ЈЕВРИЋ: У име Председништва тада још Српске БиХ, на мој захтев за држављанство, добио сам следећи одговор:
„Поштовани господине Јеврићу,
Добро нам је познат и међу свим честитим Србима с уважавањем признат Ваш репортерски, а то значи и ратнички и патриотски напор у објективном обавештавању домаће и светске јавности о догађајима који су Србе и друге народе завили у црно.
Из ваших текстова сви честити људи овога света могли су установити колико су ратне страхоте биле ужасне. Колика је лаж о српској кривици била огромна. Колико су Срби поново историјски доживели да буду угрожени на својим огњиштима и обесправљени у својим неотуђивим, скупо плаћеним историјским правима.
Посебно смо били потресени Вашим извештајима о страдањима Срба у Сарајеву, чији се вапај гласније чуо захваљујући вашој речи и перу. За нас сте Ви први јавни радник који је својом молбом за политички азил лично и делотворно, из некада друге средине, а сада, нажалост, и државе, признао постојање Српске Републике БиХ, која свим Србима толико лежи на срцу.
Од њеног постојања можемо одустати само по цену да сви нестанемо, и да неки други народ дође и насели наша огњишта и згаришта. Зато нам је част што можемо Вашој молби изаћи у сусрет. За председништво СР БиХ, др Никола Кољевић“.
ГЛАС: Да ли је Република Српска израсла у оно за шта су се њени најбољи синови борили, или се, по Вашем мишљењу, одродила од њих?
ЈЕВРИЋ: Снови ратника су једно, а стварност друго. Боли ме кад срећем своје ратне другове – од Београда до Беча, од Минхена до Торонта. Снови малих народа ретко се остварују. Волим да дођем у Српско Сарајево и видим нов, леп и чист град. Многи су дали живот на реверс отаџбини, а она им га није вратила. Жао ми је што нигде нема споменика погинулим добровољцима из Србије. Можда нисмо били најбољи ратници, али смо делили вашу судбину. Ипак, желим да верујем да ће Српска опстати.
ПРИЧА
ГЛАС: Технологија гура писану ријеч у други план, али ни ријеч се не плаши ако је судити по Вашим причама.
ЈЕВРИЋ: Читавог живота писао сам кратке приче од највише две стране. Појава „Фејсбука“ ме вратила у књижевну јавност. Објавио сам преко триста прича на „Фејсбуку“ и неке од њих имају и по петнаест хиљада читалаца. А стизао сам и до четрдесет. Моје приче су нашле пут до читаоца. Књиге се штампају у петсто примерака. Али прича је неуништива. И кад нисмо имали писмо, имали смо гусле. Надам се да ће се многи ваши читаоци потрудити да пронађу мој профил и да га запрате.
Извор: Глас српске
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ko tebe bre čita…
Београдска књижевна чаршија није србска већ југословенска.