Комнен Бећировић: Писмо из Студенице – вечна Србија

Пише: Комнен Бећировић

Право је чудо кад се, идући уз реку Ибар, па уз његову притоку Студеницу, наједном угледа на високој обали ове, усред суме, бела у исти мах византијска и романска базилика. Та необична лађа, насукана у подножју планине Радочела, је Богородичина црква у Студеници, коју је подигао у последњој четврти XII века Стеван  Немања, оснивач српске средњовековне државе. Ту се, тражећи души мира, повукао у старости, збацивши са себе кнежевску одору да би се обукао у монашку ризу. Његове мошти, пренесене из Хиландара из Свете Горе где се преставио, као и мошти сина му краља Стевана Првовенчаног, почивају и данас у цркви у Студеници где су предмет почитовања.

Лавра Студеничка, мајка српских манастира
(крај XII века), једно од сведочанстава
сјајног немањићког доба српске историје.
Снимио: Комнен Бећировић

У четвртом десетлећу XIII века, краљ Радослав, унук Немањин, доградио је уз западну страну храма од белог мермера плаво-зелених прелива, припрату од сиге која, својим суровим и ратничким изгледом, још више истиче племенитост линија прве грађевине.

Ако је Немања, да би своју задужбину саградио и знатним је вајарством украсио, био добавио неимаре са далматинске обале чији је јужни део припадао његовој држави, син му је Сава, тада архимандрит у Студеници, позвао грчке сликаре да је живопишу фрескама. На несрећу и овде, као у већини српских средњовековних храмова, пустошења током низа столећа су избрисала целе осликане површине. Али оно што је остало сведочи о првобитном сјају.

То су, пре свега, три дивне Богородице с дететом, једна, посредница која призива Духа светога, на улазу у наос; друга, чувена Богородица студеничка, на једном пиластру наспрам олтара; трећа, на молитви у олтарском своду. Затим, неколика апостола с Христом из једног Причешћа, Поклоњење Јагњету с велелепном поворком Светих отаца те арханђели, пророци, ратници, мученици, многи свеци, неколика лепа остатка Благовести и Христова рођења. На крају, у припрати краља Радослава, сретамо његов лик са ликовима Немање и родитеља му, краља Стевана, као и једну скупину монаха што дочекује у манастиру Суденици мошти Немање, проглашеног за светог Симеона.

Студеничко распеће (1205), један од највиших домета целе хришћанске уметности.
Објављено у великом француском недељнику „Лепоан“

Међутим, ремек-дело тог сликарства је величанствено Распеће, насликано на западном зиду наоса, на позадини дубоко плавог озвезданог неба. Личности овенчане јарким златом које прелази у жут окер по њиховим лицима, рукама и Христовом телу, зраче свака својим делом тајне што се кроз њих испуњава: Исус, на огромном храстовом крсту, дубоким миром након поднесених мука; Марија, у тамно-гримизном огртачу, десно од крста, суздржаним болом; уплакана жена, што је прати, жалошћу; Јован, у маслинастој тоги, лево од крста, замишљеном тугом; заповедник страже у панциру, иза њега, светом запањеношћу; Мојсије и Исаије постављени, много мањи, с анђелима међу звезде, дубоком сигурношћу. Овде, као и у Богородичином уснућу у Сопоћанима, насталом пола столећа касније, вера утапа смрт у океан Божји.

Овај склад надахнућа и остварења, што је чудесно постигао непознати мајстор почетком XIII века, не срета се више на фрескама које красе малу дражесну цркву коју је, југозападно од велике, дао саградити Немањин праунук, краљ Милутин, почетком наредног века. Првенством датим уметности, тај живопис, очуван скоро у целини, већ најављује Ренесансу којом ће Византија, преко своје смрти, оплодити западни свет.

Како својим сликарством и неимарством, тако и духом који је надахнуо њеног ктитора, црква Богородичиног Успенија у Студеници, била је основи широког покрета који је захватио све српске земље током готово три века, све до турског освајања. По угледу на њега, Немањини настављачи су подигли велики број манастира који, духовним и културним животом што се у њима одвијао, улогом огњишта националне свести у време турског ропства те уметничким благом, сачињавају, са народном књижевношћу, бит српске баштине.

Управо из тих разлога, неодвојивих један од другога, дејство тих светих места на српску душу веома је снажно. Заиста, многи Срби, било да су у Југославији или другде, походе у наше  дане манастире, тражећи у пустињи коју стварају идеологија технологија, да се врате неким извесностима, као што су вера, нација или велика уметност, тим више што околна природа, најчешће остала очувана, погодује тим освешћењима. Јер умирујуће је осетити, историјски као и метафизички, мало вечности иза себе, непосредно поимљући оно што смо били кроз наше претке, пре но што је на нас дошао ред да се смртним телом заоденемо. И какво заједништво судбине у сазнању да смо братска карика у ланцу нараштаја, покушавајући да тај ланац успоставимо управо онде где је прекинут: на Божијем месту! Какво задовољење искусити, ту на сопственом тлу, да свет не почиње од јуче у манихејском мозгу једног филозофа, или политичко-друштвеним поремећајима изазваним његовим теоријама, већ да је ипак и раније било нешто друго под небом!

На ходочашћу по вечној Србији: Комнен Бећировић у Хиландару, августа 1977.

Једноставан је и срдачан дочек од стране монаха или монахиња што живе у манастирима, у њима свакодневно богослуже и раде на манастирским пољопривредним добрима, главном извору њихових прихода, гдје се све брижљиво одржава. У Студеници њих је десетак калуђера разне доби, око игумана им оца Јулијана, високе прилике, близу шездесете, изгледа обележеног строгошћу позива, али осветљеног великом унутарњом благошћу.

Срећа је такође хтела да тих дана дође у Студеницу један од највиђенијих људи Српске Православне Цркве данас у личности владике Василија који заузима епископско седиште у Жичи, које је основао и заузимао Свети Сава као први српски архиепископ. То говори колика је част, али и тешко бреме које на својим плећима носи овај архијереј беле браде пуне сунца што му уоквирује лице обликовано годинама и патњама, високог чела, озбиљног погледа боје тамног злата што, под снежним грмовима обрва, гори умношћу и племенитошћу. Иако већ годинама и оболио од тешке болести, против које се бори са задивљујућом храброшћу, те невоље, удвостручене, на жалост, политичким неприликама које су ишле чак до затвора, не изгледа да су уопште уздрмале ведрину и чилост његовог духа нити јој нашкодиле. Приликом недавне осамстоте годишњице рођења Светог Саве, коју је Православна црква сјајно прославила у Жичи, затим скромније, Српска академија у Београду, пошто су неки кругови покренули питање умешности тих прослава, владика Василије им је упутио овај одговор: „Да Турци нису спалили мошти Светог Саве, ви бисте то учинили!”

Требало је да владика освети једну стару обновљену капелу у околини, подигнуту на месту на коме је, по предању, будући краљ Стеван срео свога брата Саву кад је овај донио очинске кости из Свете Горе, да над њима помири Стевана са својим другим братом, Вуканом, и тако учини крај неслози у Србији. Мало касније, по одласку владичину, налазећи се у пространој и светлошћу обилној лађи богомоље, приметих на једном зиду његов лик насликан пре више од седам и по векова са цртама пуним вере и одважности једног непознатог светитеља. И мада није ретко у овим крајевима препознати неке одлике расе на фрескама, сличност је била запањујућа.

Факсимил „Писма из Студенице“
Комнена Бећировића, објављеног
у „Монду“ од 6-7 новембра 1977.

Сутрадан у рано јутро, удаљујући се од манастира, кроз предео под боровима, уз исконски пој реке, још сам чуо, као одјек сопствених мисли, речи оца Јулијана, изговорене претходне вечери, о садашњој судбини православног света: „Наша вера, као и наша слобода, је вера страдалника прошлих кроз воду и ватру. Никад не треба у Бога очајавати. Видите, ако појам Бога наставља, као што изгледа, да се гаси на Западу, не почиње ли управо да се разгара на Истоку?”

Као сунце коме смо у сусрет ишли.

Студеница, јула 1976.

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: