• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Братић за ИН4С о полагању вијенца у Морињу: „Још једна срамота наше дипломатије – досад највећа!“

1 min read

1 месец ‎ ИН4С

пише за ИН4С: Весна Братић, предсједница Политичког савјета Уједињене ЦГ

 

Можда је на почетку овог текста најбоље цитирати хрватску Слободну Далмацију од 20. марта ове године:
„Хрватска Слободна Далмација објавила је и изјаву Грлића Радмана да „не постоји и никад није постојао никакав логор Лора. То је наратив који циља изједначавање агресора и жртве“.

Овакве изјаве нису ништа до ругање нашим мученицима. Слободна Далмација је много више него наши мејнстрим медији оголила „алтернативне чињенице“ свог министра да му,како сами кажу, не би рекли да „лаже“. Текст се уз крајње поштено преношење изјава преживјелих завршава ријечима да је Лора била „један од кључних пунктова ратне културе у Хрватској, прави мали конц-логор на крају града у којем су хрватски војни полицајци мучили заробљене српске војнике и цивиле. Нетко би то требао рећи нашем министру, да нас више не срамоти у иноземству.“

Овакво срамоћење у некој другој држави, сем, изгледа наше, могло би да прође једном уз оштре ноте Влади и министру који је срамоти и проглашење особе која нас вријеђа „непожељном“. У нашој се, пак, неко ко у контиуитету поништава наше жртве дочекује сваки пут све срдачније, што њега додатно окуражује да се „опусти“ и настави да нас понижава.

Данашње „ходочашћење“ пред срамном плочом у Морињу још једна је потврда тога. Довољно је чути лицемјерне заједничке изјаве о култури сјећања и истини као основи помирења. Док се „наш“ министар вањских послова срдачно поздравља са својим савјетником, Ранком Кривокапићем, инспиратором цијеле фарсе око морињске табле, а Грлић Радман поред крвавог насљеђа геноцида из Другог свјетског рата, Јасеновца, Јадовна, Пага, спаљивања читавих села, бестијалих крвавих оргија по црквама, помиње нечију (српску?! црогорску?) „злочиначку нарав“, грађани Црне Горе с мрвом образа могу само да погну главу уз осјећај огорчења и сусрамља.

Бесрамно искривљивање истине и патетично лицемјерје пред плочом срамне инскрипције и издаје, хрватског и „нашег“ министра, било би, и поред свега, само фарса (свакако неки театар, глума, представа) да није Лоре, злогласног сплитског логора смрти у којем су звјерски мучени војници из Црне Горе и Херцеговине, те домаћи цивили. Четрнаест припадника Никшићко-шавничке групе, 6 војника из Бара и још на десетине из Херцеговине прошли су људском уму незамисливе тортуре. Прије тридесет и три године, људи су мучени као у турским казаматима, на све могуће начине понижавани и на крају послије звјерских мучења, њихова оскрнављених тијела су тек смрћу добила олакшање. Њихове породице нису дочекале правду. Хрватска држава се углавном прави да злогласног логора није ни било. Изјаве Грлића Радмана, као њеног представника, соле ране породица, али и свих нас који тражимо правду.
Веселин Бојовић, тада деветнаестогодишњи редовни војник, пред нашим СДТ изнио је дио страхота којима је присуствовао: људима су кидали уши, вадили очи, качили струју за гениталије, понижавали их тјерајући их да реже и пјевају усташке пјесме. На крају су информисали младог Бојовића да су му земљаци у хладњачи. Злогласни блок Ц у којем су били наши војници одјекивао је од јаука, људи су молили за смрт. Један од мученика молио је свог злотвора да му да мало воде…Сва страшна мучења у овом казамату нису ме погодила као овај христолики захтјев жедног мученика.

Данашње понижење је досад највеће. За Црну Гору, за њене грађане, за њену власт. Нашу власт?

Извјесно је да ће мучитеље стићи једино Божија правда, а неће заобићи ни оне који су имали моћ да нешто ураде да би макар породице осјетиле трачак правде.

Али без уласка у трансцедентно и рефлексије о правди, борби добра и зла, или о истини која је мало кад непримјереније употребљена него данас из уста министара. Хрватског и онога који треба да представља Црну Гору, случајно и незаслужено, а који је де факто и не представља, ово је још један опасан преседан.

Наиме, пошто ХДЗ-ов Грлић Радман од „нашега“ Ибрахимовића и савјетника му „нашег“ Кривокапића добија само зелено свјетло за све што каже или уради поставља се питање шта је сљедеће што ћемо правдати „морањем“ због блокаде уласка у ЕУ. Да ли је онда ЕУ заједница која допушта својим чланицама да се иживљавају над земљама кандидатима или је то, ипак, изговор за слугерањско, кметовско понашање наших званичика?

Да ли ћемо под изговором/изликом деблокаде чланства у ЕУ, неки сљедећи пут дозволити да Грлић Радман покрене питање „Заљева хрватских светаца“ па да са све Вуксановићем затражи арбитражу јер „сваки камен у Боки говори хрватски“?
Будући да је хрватски министар имао дуг стаж у Туђмановој ХДЗ, а „наш“ министар је потпуно незаинтересован за било какву ријеч критике. Често се стиче дојам да министар дијели ставове свог хрватског колеге. Но, ми имамо и потпредсједника Владе који, сигура сам, не дијели ставове двојице једномишљеника и који ће се потрудити да породице жртава виде макар зрно правде.

Исто тако, вјерујем, да у 44. Влади постоји макар неко ко види да нисмо далеко не само од одузимања брода Јадран, него и од ове друге, нама сада невјероватне могућности.

Не би требало да одбацимо ниједну могућност и ниједан лош сценарио. Осим тога, пет година након „освјежења“ живимо у Црној Гори у чијој влади савјетује Ранко Кривокапић, „јунак“ који је спречавао устоличење Митрополита.
Коначно, Морињ у којем нико није звјерски мучен, а камо ли убијен не само да се не ставља у исту раван с конц-логором Лора, него се иде даље…Постојање Лоре се негира.

Ово је још једна у низу срамота наше дипломатије. Сигурно не посљедња. Досад највећа.

Поставља се питање: Колико још понижења ћемо доживјети и колико још непочинстава „нормализовати“ док се не покрене питање „Јадрана“, па онда, можда и неког новог теријаторијалног разграничења уз објашњење: „па бићемо заједно кад уђемо у Европу“.
Нека нас ништа не изненади. Послије овог, ништа не би ни смјело.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: