• Изабрано
• Култура

Српски ратник и јунак Милунка Савић

1 min read

4 месеца ‎ ИН4С

Петог октобра 2025. године навршава се 51 година од смрти и 132 године од рођења Милунке Савић – жене јединствене на просторима Балкана и шире, по свом доприносу одбрани отаџбине у балканским и Првом свјетском рату, од 1912. до 1918. године.

Прерушена у мушкарца, добровољно је стала у одбрамбени строј српске регуларне војске. У бројним биткама била је бомбаш и јуришник, задивљујући старије и искусније ратнике својом сналажљивошћу, вјештином и смјелошћу. Њен ратнички скор су бројне ране, висока српска и савезничка одликовања и чин наредника. Једина је жена у свијету која је одликована највишим француским орденом – Ратним крстом са златном палмом, који се додјељује искључиво високим официрима.

Пред стројем савезничких снага Антанте, орден јој је лично уручио командант генерал Франше д’Епере. Златну Карађорђеву звијезду војничког реда о груди храбре ратнице окачио је престолонасљедник Александар Карађорђевић, командант српске војске на Солунском фронту. Медаљу за храброст „Милош Обилић” пред стројем Другог топличког пука уручио јој је генерал Божидар Терзић, тадашњи министар војни.

Одрастање

Милунка Савић, неписмена чобаница са поткопаоничких ливада, постала је храбра ратница и непогрешиви бомбаш у балканским и Првом свјетском рату. Рођена је 28. јуна 1892. године (по старом јулијанском календару 15. јуна), у врлетном засеоку Копривници, недалеко од села Ковачи-Баре у околини Јошаничке Бање, у општини Рашка. У књигама рођених цркве Успења Пресвете Богородице у Јошаничкој Бањи, које се данас чувају у Архиву у Краљеву, записано је да је најстарија кћи сељака Раденка и домаћице Данице Савић рођена у мјесту Ковачи-Баре, јер је Копривница припадала тој месној заједници.

Према казивању њеног потомка, Живана Савића из Доње Трепче код Чачка, Милунка је дјетињство провела чувајући стоку испод планине Жељин. Била је несташна, живахна, упорна – како би народ рекао, „ма’нито дијете“. Играла је све дјечије игре заједно са мушкарцима: скакала у даљ, бацала камен с рамена, трчала уз брдо, вучела конопац, гађала у биљегу.

Одрастала је у дивљој љепоти Ибарске долине, али и у тешкој стварности српског живља у поробљеним крајевима Рашке, Косова, Метохије и Старе Србије. Слушала је потресне приче избјеглица који су бјежали од турских и арнаутских зулума, пљачки и покоља. Ту се рађала њена одлучност – да и она узме учешће у борби за ослобођење свог народа.

Пред Балкански рат, 1912. године, двадесетогодишња Милунка донијела је судбоносну одлуку – да ступи у војску. Пошто жене нису примане у строј, прерушила се у мушкарца и пријавила под именом Милун Савић. Касније је причала:

„Идем у рат, а како ћу у рат ако не научим да будем мушко. Није само то – обуци мушке хаљине, ошишај косу, утегни се и ето, постала си мушко. Мораш и држање, и говор, и корак научити… Ја, Милун Савић, стидљив момак, морам бити стално на опрезу, да не изговорим право име кад ме питају.“

Тако је постала дио легендарног Другог пешадијског топличког пука „Књаз Михаило”.

На Солунском фронту

Прошавши албанску голготу, Милунка је стигла на острво Крф, а потом у Бизерту ради лијечења. У својим сјећањима описивала је та страдања:

„Личила сам на авет. Свуда само умирање… И на Виду, острву смрти. Ипак, једнога дана, усред тог ужаса, чух музику! Свира нашу химну. ’Боже правде…’ У том тренутку сам знала – Србија живи, српско племе није изгинуло.“

Као бомбаш и јуришник, учествовала је у најтежим борбама на Солунском фронту, гдје је показала невиђену храброст. Преживјела је четири тешке ране и седам година провела у мушкој униформи. По окончању рата, 1919. године, у чину наредника демобилисана је у Сарајеву.

Милунка Савић, добровољка и наредник Прве чете Трећег батаљона Другог топличког пешадијског пука „Књаз Михаило”, била је понос српске војске и савезничких јединица. У чин каплара произведена је у Другом балканском рату, а потом унапријеђена у поднаредника и наредника.

За изузетну храброст и одлучност у јуришима добила је највиша српска и страна одликовања: Златну медаљу за храброст „Милош Обилић” (1915), Карађорђеву звијезду са мачевима, француски Ратни крст са златном палмом, као и бројна друга признања.

Она је једина жена у историји која је одликована толиким бројем највиших ратних признања.

Иако је послије рата живјела скромно, у сиромаштву и готово заборављена, данас се име Милунке Савић изговара с поносом. Она је симбол неустрашивости, пожртвовања и љубави према отаџбини. Њен животни пут, од чобанице до хероине, остаје трајно свједочанство о снази једне жене и величини српског духа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: