• Поглед

1749. година: Брани се језик српског народа

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Дио народа у Црној Гори захватио је нови замах револуционарног покрета у српском народу који је персонификовао Јосип Броз

Херцег Нови

Пише: Горан Комар

Дио народа у Црној Гори захватио је нови замах револуционарног покрета у српском народу који је персонификовао Јосип Броз, а прије њега и неки мање познати предводници. Свакако да је томе допринио и распад Југославије. По мојим увидима (архивским истраживањима се бавим од 1994.  – реверси у Архиву Херцег Новог, а теренским од 1996. године), кључни чинилац који је водио новим пројављивањима овог револуционарног (анархистичког) шпица лежи у традицијском партикуларизму који ја налазим међу конситуцијским одликама овог народа, а не у инерцији минулих времена – програмским дјеловањима окупационих политичких структура. То, међутим, није тема овог прилога.

Револуција југословенских комуниста је изворно настојала да уништи све званичне биљеге  народа, његова испољавања међу народима сопственим знаковима распознавања – званичним изразима његових својстава. Не само, дакле, народне установе које је задржала као нијеме чуваре историјских предмета. А уништила би и то да је могла. Није посегла за разорењем Цркве, Академије, Университета …, само због свијета. И то западног свијета.

Име језика који говори народ ових динарских крајева никада није био „црногорски“. Такав документ не постоји. У историјским документима језик се именовао као „словенски“, „илирски“, „српски“. Почесто, прављене су комбинације ових термина, па је тако и у документу који овдје доносим. Наш стари су у свим писменим вјековима истицали име језика који су једино познавали сходно свом народном имену (не спорим никоме да истакне име језика који говори према сопственом осјећају и увјерењу).

Најмања мјера дуга према прецима може се наћи у изношењу истине о историјском ходу народа који је са својим представницима изнио подвиг очувања свих народних биљега и форми стијешњен између чекића и наковња.

Бокешким општинама устројеним под патронатом Млетачке републике (1423-1797) у оваквим изразима вјерности традицији предњачила је Топаљска (херцегновска) општина, свакако и због тога што је као најмлађа формирана пред пад Републике. Живјела је у вријеме великих колебања и превирања у њезином територијалном опсегу. Ја сам увјерен да је тај дјелатни организациони модел, примјењен у давнини може бити основом и путоказом нашем народу данас.

Архив Хрватске Акад. Знаности, III c 10/ VI, лист 3, стр. „а“ и „б“:

(објављен у мом прегледу историјског хода Саборне цркве Св. Вазнесења Господњег на Топлој)

Најпотпунија илустрација молби Топљана (Драчевићана) према млетачком Сенату у поводу враћања православне епископије лежи у актима комунитади из 1749-1750. године када је на челу комунитади био Вукој Вуков (Јовановић) из Ратишевине код Ерцегновога. Овдје пружам само први капитул упутства посланику Марку Мирковићу за дјеловање у Млецима: „Ако нам допусти Г(осподин): Б(ог) и преведри принцип овом пуку грчаскога закона православнога јерусалимскога о(д) Далмације и Арбаније како је питато у супљици ради смјестити у прошењу да у дукали изиде како нам допустају епискупа овом пуку од закона грчаскога, рода и језика славено србскога саде за вазда у вјекове по наследију један по другоме да га пук избира оба чина црковни и мирски, главари и старјешине као у Греци пренциповој се постављају у Зенту, у Цафалуни и у Санта Маури и да не може чинити вижите и црковне церемоније и закон вас и пуплике фонциони без да га има нико напастовати и по овијем сада који би наследовали да не може никад бити инострани ни иноплеменик, већ прави судит принципов и наш родни патриот из провинције и цијеле епархије којом буде владати од закона грчаскога, рода и језика славено србскога.“

Овом приликом, овим актом, Топаљска комунитад и манастир Савина истакли су кандидатуру за епископа савинским протосинђелима Партенију Павловићу и Нектарију Кузмановићу. Игуман савински Арсеније Милутиновић је гарантовао да ће манастир сносити све потребне трошкове за довршавање општег дјела добијања епископије, а у писму је истакнуто да су далматински православни изјавили да немају кандидата. Посланство Марка Мирковића по овоме задатку започето је 1746. године.

Прочитајте ЈОШ:

Одговор краља Петра књазу Николи 1904: Да живи таст мој, да живи српски народ јуначке Црне Горе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: